Doktor nauk

Звање настало у СССР, који је већ тада губио технолошку трку али је у научној теорији дуго држао прво мјесто. Означава врхунац академске каријере. Након ове титуле за само годину дана постаје се редовни професор. И данас постоји у Русији и осталим постсовјетским земљама са различитим степеном измјена. У Русији је све до болоњских реформи ,које су у току, одржавана у изворном облику, док су мало западнији постсовјети(Пољска и Украјина) и прије болоњских реформи мијењали структуре студија, с намјером да се ускладе са европским академским системом. Такође нешто слично је постојало и у Југославији. Изузетност титутуле је у томе, да готово нигдје у свијету не постоји одговарајући академски еквивалент. У Сјеверној Америци слична диплома не постоји јер они то посматрају као постдокторске студије. У Њемачкој нешто слично совјетском доктору наука би била хабилитација, која је у ствари процес постајања редовног професора. И прво и дрго сума сумарум краће трају и мање су формалне стдије, више као радно усавршавање. Слично стање је у цијелој Западној Европи. Звању Доктор наука претходи звање Кандидат наука које би се могло изједначити са нашим болоњским PhD. Просјечно само десет процената кандидата постану и доктори, и то са педесет плус година; примјера ради математичар Григори Перелман који је добио Филдсову медаљу је Кандидат наука. Оно што је заједничко овом и нашем систему је да се деградира болоњским реформама, на примјер наши стари магистри уз годину дана студија постају PhD по Болоњи. Од прилике за постизања звања професора било којих наука(сем вјероватно медицинских) по совјетском академском систему потребна је једнако дуга академска каријера као код нас за звање професора медицине. Генерација Југословенских професора(у првом реду медицине) могла би вјероватно најбоље да парира поменутим совјетским. Инетересантно постаје када Европљани или Амери покушају да ово звање преведу на свој језик.