Deca, koju život nije baš mazio. Deca, koja su iz nekog razloga dospela u dom, među više stotina braće sa istim problemom i koja imaju od malena život u svojim rukama, da ga vajaju na način koji im padne na pamet. Njima se, još u ranim godinama javlja sklonost ka agresiji, zbog nedostatka roditeljske ljubavi, celokupne situacije.
Domci, domci su strah i trepet za normalnu decu; dečaci iz normalnih porodica ih se plaše više nego rođenog ćaleta sa kaišem u jednoj, vrbovim prutem u drugoj ruci i 2,5 promila alkohola u krvi.
Situacija I:
Igra se fudbal u školskom dvorištu, dečkići prosečnog uzrasta 13 godina. Iza školskog dvorišta nalazi se ozloglašena, mračna građevina, iznad koje večito sevaju munje - Dom!
Jajce šutira loptu iz sve snage, lopta ode u dvorište doma! Svi uplašeno posmatraju putanju lopte. Tišina par minuta...Žika Prepelica: "Idem ja kući po moju loptu, pa nastavljamo!"
- - - - - - - - - -
Situacija II:
Dečkići prosečnog uzrasta 11 godina, prvi put bili u kafiću i vraćaju se kući, oko 23h. Moraju proći pored doma, ili okolnim putem, koji im produžava putovanje za 25 min.
Jajcetov mlađi brat: "E, mene će ćale spržiti kući ako dođem posle 23h!
Mlađi brat Žike Prepelice: "Moj brat, kad je u mojim godinama zakasnio 10min kući, nije izlazio narednih mesec dana!"
Joca Istina: "Ma libo me racku, meni ništa neće da kažu..."
...
Joca Istina: "E, ajmo zaobilaznim putem?"
Jajcetov mlađi brat, mlađi brat Žike Prepelice : "Ajde!"
