Vremena nema, prevoz ti izmiče jer ti je falilo 10 m da ga stigneš iz prethodnog busa, kasnićeš sat vremena. Ali, ko rizikuje....
Vraćas se u prethoni autobus, koji u tom trenutku zatvara vrata, svi te belo gledaju ali ti već imaš izraz lica čoveka koji ima viši cilj, pa te niko ne dira. Strateški se probijaš do prednjih vrata, da skratiš distancu izmedju buseva, nabijaš se na onu šipku kod vozača i bečiš se na bus koji uspeva da prodje semafor na kom je sada crveno. Maler! Odmiče i stize na stanicu, ali bus u kom si nikako da ga stigne. Ljudi preskaču preko tebe, dok braniš svoju poziciju i tako par stanica do poslednje šanse tj stanice na kojoj ima više ljudi, a nakon koje se linije razdvajaju. Nekim čudom bakuta gnjavi sa izlaskom iz lovljenog busa, tvoj vozač je skapirao akciju i otvara vrata u toku stizanja na stanicu. I najzad, izleceš iz vozila u pokretu i preskačes sitnu decu i torbe po stanici, ulećeš u bus i srećno se ušuškavaš u zagrljaj vrata i podgrejanih sugradjana.
