Edvard Majkl Grils

Посланица Недељка Билкића Скадарлијским Пијаницама 13:8.
И бејаше у Бембриџу рођено дете имена Едвард, године семдесшесте. Мали Едвард беше много злојешан, не хтеде јести меса, хлеба и поштене хране већ само нека вегетаријанска говна. И патише родитељи Едвардови јер њихово дете би мршаво и прозирно и не хтеде јести свашта. И пошто се знадоше они са Родом Стјуартом препоручи им Род свог великог пријатеља Радета Лацковића, вели Род да му само он може помоћи. Нађоше они Радета телефонијом у Нирнбергу где је имао тезгу код Жике из Крепољина, и када чу Раде то одмах седе у бембару и даде се пут Енглеске. Стиже Раде у Бембриџ, прегледа малог и одмахну главом. Вели Раде да није добро, али довешће он малога у ред, само нека га оставе њему на недељу дана. Узе Раде малог, прими га као сина и поче да га води по свакојаким енглеским и ирским вукојебинама. Мали беше кмезав у почетку, али пробавши јањетину коју је донео Раде почео је да једе све живо и мртво, и његовом апетиту не беше краја. И виде Раде да су се занели али беше касно, не гади се мали ни на црве, глисте, птице са све перјем једе. И када га врати родитељима мали је узнапредовао барем шурњаес' кила, и захвалише се родитељи његови Радету и пољубише му скуте.