Šamar realnosti i hladan tuš života.
Vožnja izbrazdanom trakom u trci najvećih uloga i očekivanja, slobodna i nestvarna, krije pred sobom hiljadu etapa. Hiljadu prekida. Hiljadu semafora.
Možeš juriti i riljati, možeš iza sebe vući prtljag ili se spuštati lagan kao pero, kad dođeš do te tačke, ti i ja smo isti - anulirani. Semafor je, jbg, crveno te potkačilo, isto kao i mene, isto kao ovog što se vukao kao prebijen i isto kao i ovog koji će od uzhitrenosti da izdahne pre zelenog.
Nije to bitno, stari moj, nije to ni prvo ni poslednje crveno, bitno je da ćeš opet biti ispred jajara i da ćeš na sledećem uhvatiti zeleno. Ili na onom tamo. Nema tu pravila. Na sreću ili nažalost. Idi lagano i gledaj stvari oko sebe, a do cilja ćeš svakako stići - išao korak po korak ili halapljivo grabio kilometre. Ideš li alavo i bezglavo, sva će ti lepota promaći koja elegantno mili pored tojih točkova duž celog putovanja.
-Pa stanite gospodo, razmislite o tome šta činite... huh... pa nije vrhovni cilj u životu imati, već biti... umm, ovaj... huh... ja možda potičem iz grofovske familije, ali... ovaj... pa braćo, pogledajte samo sve religije, koje govore o jednakosti i jedinstvu...
-Dosta, debeljko, sateran si u ćorsokak, nema struje u celom logoru, svi su u panici od prodora crvenih, pa pukovniče, možeš da vičeš kol'ko 'oćeš, sad smo na - istom!
-Ali molim vas, budimo civilizov...Zasija oštrica na mesečini u ruci kožom presvučenog skeleta jevrejskog mladića, prosuše se creva nemačkog pukovnika po goloj, vlažnoj, zemlji, pade truplo uz zveket ordenja.
Ovako bogatu večeru dugo nisu imali.
