Pojam koji kada čujemo u glavi nam se javlja slika autobusa,maminih sendviča,razmenjivanja grickalica i neprekidno šetkanje u busu.Pritom nam nastavnici obavezno govore da ne ustajemo.Izlazak iz autobusa u glavnom izgleda kao:Svi ukočeni,protežu se i krećemo na ručak.Za ručak obično ima buđava šnicla sa pireom od pre 3 dana.Naravno,krupnija deca za stolom jedu polako,da ne bi ispalo da su mnogo gladni.Onda sledi šutiranje nogama ispod stola,i uglavnom dolazak u vece.Nakon ručka nastavnici kažu da ćemo putovati još pola sata do hotela,ali kako oni uvek lažu i skraćuju put da bi mi bili mirni,ovoga puta im nismo poverovali i znali smo da ima još sat vremena.Sada smo tiši nego ranije,vozač pušta "Kafana je moja sudbina" i svi skačemo na noge,osim naravno ženske populacije koja navodno mrzi narodnjake.Tada nastavnici pokušavaju da nas umire,ali naravno ne uspevaju.Stižemo u hotel.Ispred hotela stojimo sa bolom u nogama nekih pola sata dok nastavnici obično sede i piju kafu.Ulazak u hotel,nastavnici nam dele ključeve,kreće trka ko će prvi naći svoju sobu.Naravno onaj koji prvi dobije ključ uglavnom nalazi prvi.Ušli su svi u sobe,malo se odmorili ostavili rančeve,u najboljem slučaju presvukli i počinje afera ulaženja drugima u sobu.Razgledanje drugih soba traje sve dok neki nastavnik ne interveniše.Nakon toga sledi večera.Na meniju je u najboljem slučaju šnicla od pre 18 nedelja i pire od Nove Godine.Devoke ne pojedu ništa ali muškarci su gladni i pocepaju večeru kao mače muškatlu.Nakon toga sledi spremanje za diskoteko.Spremanje traje nekih 15 minuta kod muškarca dok kod devojaka to traje bar do 4,5 pita više.Krećemo u diskoteku.Obično Dj pušta Mona-Kolitu i svi odemo kući.
