Вукајлијина библиотека
Rekli o sajtu
Na pitanje: „Ko je bio Mocart?“ duhoviti posetioci internet sajta Vukajlija, rečnik slenga, odgovaraju: „Svestrana ličnost. Čovek koji je komponovao muziku za Nokiu. Inače, bio je poslastičar i izmislio je Mozzart kugle. A voleo je i da se kladi...“
Danas · 06. Novembar 2008.
Зовем се тму, знам да је то глупо име, ја ту ништа нисам крив, мене су измислили, други су хтели да се зовем тму, не постојим, не постоје ни велика слова, пола сам машта других, пола сопствена фикција, не знам да ли постоје тачке, не знам више ништа
напуштен сам ципеле су ми отишле некуда, капут се смрзава у неком углу, очи су ми изашле из дупљи и све то посматрају са прозора, као и све курве.
Светислав Басара "Изгубљен у самопослузи"
From childhood's hour I have not been As others were
I have not seen
As others saw
I could not bring
My passions from a common spring
From the same source
I have not taken
My sorrow
I could not awaken
My heart to joy at the same tone
And all I lov'd
I lov'd alone
Then in my childhood in the dawn
Of a most stormy life was drawn
From ev'ry depth of good and ill
The mystery which binds me still
From the torrent, or the fountain
From the red cliff of the mountain
From the sun that 'round me roll'd In its autumn tint of gold
From the lightning in the sky As it pass'd me flying by
From the thunder, and the storm
And the cloud that took the form
(When the rest of Heaven was blue)
Of a demon in my vie.
Edgar Alan Poe.
Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se trazimo podjednako
zbog sreće njene
i srece moje.
Pijana kisa šiba i mlati.
Vrbama vetar čupa kosu.
Kud ću?
U koji grad da svratim?
Dan je niz mutna polja prosut.
Vucaram svetom dva prazna oka.
Zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar,
zašto se nismo sreli nikad?
Il' je već bilo?
Trebalo korak?
Mozda je sasvim do mene došla.
Al' ja,
u krčmu svratio, gorak.
A ona,
ne znajući - prošla.
Ne znam.
Ceo smo svet obišli
u zudnji ludoj,
podjednakoj,
a za korak se mimoišli.
Da, mora biti da je tako.
Mika Antić
A Gardener's Last Wish
Don’t carry me off in a brass-handled coffin
With a wreath on my chest I won’t be ‘at rest’
There’s nothing much worse than a ride in a hearse
To a hole in the ground with just strangers around
No! bury me deep in the compost heap
Or pop me right under a nice floribunda
Its really much wiser to become fertiliser
Then I can grow roses as I decomposes.
Sa pogledom ugašenim,
s prekrštenim rukama,
na mrtvačkom odru svom
ležao sam međ' vama.
Vi ste moje bledo lice
rosnim vencem obvili,
i o mojim bolovima
sa uzdahom zborili.
Ja sam sluš'o reči vaše
s njinim slatkim otrovom,
i gorko sam nasmej'o se
pod mrtvačkim pokrovom.
Vojislav Ilić
Znadem za neme sutone,
Kad sav šum zemlje nestane -
Gde srce za čas prestane,
A duša zavek utone.
Znadem za noći zvezdane,
Gde se sva svetlost prolije,
Da čašu tuge dolije,
Prokaže bola bezdane.
Znam ljubav kad se useli
U srca sjajne palače,
Pa tužna pesma rasplače,
Radosna pesma ucveli.
Znadem za čase čamotne,
Jeseni gorke, zgružene:
Sve stvari stoje združene,
Samo su duše samotne.
Jovan Dučić
Kad smo bili deca
potrbuske
lezeci na travi
cesto smo pricali
o tome
kako bismo
zeleli da
umremo
i svi bismo se
uvek
slozili:
svi smo
zeleli da umremo
jebuci
(bez obzira sto
niko od nas
nije do tada
jebao nesto)
a sada
kad
tesko da smo vise
deca
uglavnom mislimo
o tome
kako da
ne umremo
i
bez obzira
sto smo
spremni
mnogi od
nas
vise bi
voleli
da to ucine
sami
ispod carsava
sada
kad su
mnogi od nas
sjebali
svoje
zivote.
Bukovski.
'Postoje dve vrste vizuelnog pamćenja: jedna, kad otvorenih očiju vešto nanovo saznajete lik u laboratoriji svog duha(i tada Anabel vidim u takvim opštim pojmovima kakvi su: 'koža boje meda', 'mršave ruke', 'smeđa ukovrdžana kosa', 'duge trepavice', 'velika blistava usta'), i druga, kad u magnovenju dočarate, zatvorenih očiju, na tamnoj unutarnjoj strani očnih kapaka objektivnu, apsolutno optičku repliku ljubljenog lica, malu sablast u prirodnim bojama(tako vidim Lolitu).'
Nabokov
'Znači, ako vam se ne javim,
onda se nisam javio, a razlog je
što još nisam spreman da vas ubijem,
zavolim ili prihvatim
...znači da ne želim da razgovaram sa vama,
zauzet sam, lud sam, zadovoljan sam,
ili možda pletem omču.'
Bukovski
,,Odmah sam osetio da ih volim i da moram da ih se otarasim,i to odmah,pre nego što pojedu hleb i pre nego što se i ostali probude i primete ih."
Iz knjige Ljuljaška smrti.Glavni lik je našao male miševe ispod jastuka đe drži hljeb u radnom logoru. Zanimljivo mi ovo odmah je osetio da ih voli i da mora da ih se otarasi.Glad očiju nema.
" Za Dimitrija Gerasimoviča se slobodno moglo kazati da živi u kući od karata, a da to ne zazvuči kao metafora: svoju dvospratnicu u Skerlićevoj ulici ovaj časni starac zaista je dobio na kartama u čuvenoj partiji pokera 1923. u separeu kafane "Volga" od kožarskog trgovca Simovića, kada ga je poterala karta, pa dva puta zaredom izvukao fleš - rojal. Neutešno daleko od svog Kerča, zalutao u ovu čudnu varoš sa podmuklom klimom: predugim kišama i brdima koja su je zatvarala sa tri strane; večito za nešto kriv pred svojom babuškom - "majčicom našom dobrotvorkom Stepanidom Viktorovnom", koja se danima, uvela i otežala, izležavala poput kakve istočnjačke odaliske u neopisivom neredu kroz koji su se vukle opale dlake domaćeg zeca, Korovljov je umeo da sačuva svoju dušu od spoljnjeg rasula. Tamo gde bi se zatekao, podizao je svoj dom u savršeno urednom poretku ličnih predmeta. Vadio je futrolu za naočare, perorez na lančiću, džepni časovnik, paklo cigareta i jeftin upaljač sa štitnikom protiv vetra, kakav koriste još samo kočijaši i vojnici, i svaka od tih stvarčica zauzimala je precizan položaj u odnosu na njegov kožni notes, čije je uloške redovno menjao, i svežanj olovčica zarezanih do nemogućeg, od kojih su neke bile toliko istrošene da ih je morao uvlačiti u produžetak od trske sa metalnim prstenom. Sve te sitnice, koje, trezveno gledajući, nisu mnogo vredele, kada bi se našle pred Dimitrijem Gerasimovičem, izazivale su želju da ih čovek poseduje, jer su bile kao omađijane značajem što im ga je poklanjao stari profesor. Od njega je Herceg naučio da stvari ne vrede toliko kolika im je cena, već onoliko koliko smo u njih uložili ljubavi."
Momo Kapor, "Provincijalac"
-Имао сам пријатеља, никад га нећу заборавити. Увек је био некако опседнут, као да је у њега ушао зао дух.
Шенуо је – а можете мислити због кога? Због Олге Ердељи, познате совјетске харфисткиње.
Можда је и Вера Дулова такође славна харфисткиња, али он је шенуо због Олге Ердељи. А НИКАД ЈЕ У ЖИВОТУ НИЈЕ НИ ВИДЕО, само је слушао на радију, чим она такне харфу, можете мислити, шенуо.
Шенуо и лежи. Не ради, не учи, не пуши, не пије, не устаје из кревета, прозоре не отвара, девојке не гледа. Дајте му Олгу Ердељи, и доста.
Наслушаћу се, каже, Олге Ердељи, и васкрнућу: устаћу из кревета, радићу, учићу, пушићу, пићу, и кроз прозор ћу гледати.
А ми му говоримо:
-Шта ће ти баш Олга Ердељи? Узми Веру Дулову, узми је уместо Ердељијеве. Вера Дулова такође дивно свира!
А он:
-Брига ме за вашу Веру Дулову! Видео сам Веру Дулову кад сам цркавао! Са вашом Вером Дуловом ни да с..ем не бих сео!
Видимо, мали је сасвим побенавио. Кроз три дана поново идем к њему.
-Како си, још увек о Олги Ердељи сањариш? Нашли смо ти решење: ако хоћеш сутра ћемо ти довести Веру Дулову?
-Свакако, - одговара, – ако хоћете да ја вашу Веру Дулову удавим струном од харфе, онда, молим, доведите је. Ја ћу је удавити.
Шта да се ради? Мали цркава, треба га спасавати. Пошао сам к Олги Ердељи да јој објасним о чему се ради, али се нисам усудио. Мислио сам поћи и до Вере Дулове али рекох не, удавиће је као пиле.
Лутам градом, тужан сам : оне тамо седе и свирају, забављају се уз харфе, а од малог остало само кост и кожа.
И онда, сретнем бапца. Није била много ни матора а била је пијана к'о треска. „Рубљу ми дај“, - рекла је – „Дај ми р-р-р-рубљу!“ Тада ми је синуло. Дао сам јој рубљу и све сам јој објаснио, а она , та пичкица, била је разумнија од Ердељијеве. Због убедљивости сам је натерао да понесе балалајку.
И тако сам је одвукао свом пријатељу. Ушли смо: он лежи и тугује.
Прво сам му, још с прага, бацио балалајку, а затим му под нос гурнуо Олгу, гурнуо сам је на њега. „ Ево је Олга Ердељи!“ - рекао сам, -„ Ако не верујеш, питај!“
А сутрадан видим: отворио прозор, провирио кроз њега и запалио је. Затим је почео мало радити, учити, пити, и постао човек као и сви други људи.
Ето, видите !
Венедикт Јерофејев, „Москва- Петушки“
На постављању каблова на међународном аеродрому Шерементјево
у јесен 1969.
ДЕМОН
Ми смо сами.
ТАМАРА
А Бог?
ДЕМОН
Од нас је диг'о руке;
Небом је само заузет,
Не занима га овај свет.
ТАМАРА
А Пакао и вечне муке?
ДЕМОН
Шта онда? Бићеш и ту са мном.
ТАМАРА
Ма ко ти био, пријатељу,
Што спокој си у духу пламном
Изгубио за вечност целу,
С уживањем што свесно није
Ја слушам тебе, страдаоче...
Но ако реч ти замку крије,
Ако ме преварити хоће...
О, смилуј се... Зар стећи мене
За тебе неку славу значи?
Зар небо више ја привлачим
Од свих што нису примећене?
И оне усред земног пука
Лепоту проносе божанску,
И постељу им девичанску
Још није такла смртна рука...
Не! Заувек ми се закуни...
Говори - видиш муке ове,
Видиш и моје женске снове!
Ти блажиш стрепњу што се буни...
Но твом је духу све познато
И пожалићеш мене зато.
Закуни ми се... Од злог циља
Реци да одричеш се сада.
Зар нема заклетве што збиља
Не може душу злу да свлада?
ДЕМОН
Кунем се данима створења,
И пропасти све васељене,
Кунем се срамом сагрешења,
Победом правде савршене;
Кунем се кратким сном о слави
И падом што га у мрак зави;
Кунем се виђењима нашим,
Растанком новим ког се плашим;
Кунем се судбом слугу мојих,
Духова чију власт освојих;
Кунем се будним мачевима
Душмана мојих, херувима;
Животом кунем се и гробом,
Земаљском светињом и тобом;
Кунем се твом сузом плахом
И чашом кад ти поглед трне,
Невиних уста твојих дахом,
Таласом твоје косе црне;
Кунем се љубављу и страшћу,
Кунем се срећом и пропашћу;
Ја одрекох се охолости
Што освету са мржњом снује;
Одсада отров лукавости
Никоме неће дух да трује;
Ја нећу с небом да се борим,
Ја хоћу љубављу да горим,
Ја хоћу добром да одишем!
Сузама покајања свога
Са чела мога ћу да збришем
Трагове огња небескога,
И нека мирни врт тог света
Без мене, безбрижан, доцвета!
Твог бића тајне драгоцене
Појмити једино ја могу,
И јер си светиња за мене,
Моја је власт крај твојих ногу.
На љубав твоју као на дар
Ја чекам, веруј ми, Тамара;
За твој сам један миг ја кадар
Да вечност жртвујем, пун жара,
Јер величину ја не губим
Ни када мрзим, ни кад љубим.
И са мном, сином васељене,
Поћи ћеш ти у крај комета,
Где бићеш царица тог света
И верни друг што прати мене;
Без саучешћа, без ганућа
На Земљу ћеш да гледаш ти,
Где брзо трне жеља врућа,
Где варљиви су лепи сни;
Где има само лажне среће
И грехова и тешких казни,
Где никад нико без бојазни
Ни мрзети ни љубит' неће.
...
O, Death- Ralph Stanley
O, Death
O, Death
Won't you spare me over til another year
Well what is this that I can't see
With ice cold hands takin' hold of me
Well I am death, none can excel
I'll open the door to heaven or hell
Whoa, death someone would pray
Could you wait to call me another day
The children prayed, the preacher preached
Time and mercy is out of your reach
I'll fix your feet til you cant walk
I'll lock your jaw til you cant talk
I'll close your eyes so you can't see
This very air, come and go with me
I'm death I come to take the soul
Leave the body and leave it cold
To draw up the flesh off of the frame
Dirt and worm both have a claim
O, Death
O, Death
Won't you spare me over til another year
My mother came to my bed
Placed a cold towel upon my head
My head is warm my feet are cold
Death is a-movin upon my soul
Oh, death how you're treatin' me
You've close my eyes so I can't see
Well you're hurtin' my body
You make me cold
You run my life right outta my soul
Oh death please consider my age
Please don't take me at this stage
My wealth is all at your command
If you will move your icy hand
Oh the young, the rich or poor
Hunger like me you know
No wealth, no ruin, no silver no gold
Nothing satisfies me but your soul
O, death
O, death
Wont you spare me over til another year
Wont you spare me over til another year
Wont you spare me over til another year
Jak, a i mučan mi ostao Selimovićev opis komšije alkosa koji se sam obogaljio
("Sjećanja")
"Džemal je u piću oštrim nožem udarao u svoja stegna, dok nije isjekao sve žile i mišiće, pa je i sad, pijući, zabadao nož u sasušene patrljke, ne dozvoljavajući nikome da mu priđe, niti je ko mogao da ga savlada, tolika mu je još snaga ostala u rukama."
Најјача сцена коју сам до сада прочитао, која ме је откинула да ми није било добро пар дана после тога, је она задња сцена у Идиоту од Достојевског. Намерно не причам о чему се ради, јер ако га неко није прочитао, обавезно да га прочита (Идиота).
А и даље не капирам шта ће му та сцена, јер скроз одскаче од целе књиге. Има ли ко неко тумачење око тога, јер сам ја и даље у ребусу?
Prošle godine pročitao, sjetio bih se šta je da daš neki nagovještaj. Ovako mi ne pada na pamet ništa što je odskakalo od radnje.
Баш она задња сцена, када на крају књиге дође до ово двоје, и када упадне у оно стање, када види шта је било код Рогожина.
Mizera
Kao oko mrtvaca jednog
sjaje oko našeg vrta bednog,
fenjeri.
Da l noć na tebe svile prospe?
Jesi li se digla među gospe?
Gde si sad Ti?
Voliš li još noću ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,
u kolima, ko u mrtvačkom sanduku,
što škripi.
Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana,
gde smeh vri?
O, nemoj da si topla, cvetna,
O, ne budi, ne budi sretna,
bar ti mi, ti.
O, ne voli, ne voli ništa,
ni knjige, ni pozorišta,
ko učeni.
Kažeš li nekad, iznenada,
u dobrom društvu, još i sada,
na čijoj strani si?
O, da l se sećaš kako smo išli,
sve ulice noću obišli
po kiši?
Sećaš li se, noćne su nam tice
i lopovi, i bludnice,
bili nevini.
Stid nas beše domova cvetnih,
zarekli smo se ostat nesretni,
bar ja i Ti.
U srcu čujem grižu miša,
a pada hladna, sitna kiša.
Gde si sad Ti?
Miloš Crnjanski
"Ponovo stara borba sa nekadašnjim divom. Dabome, on se ne bori, borim se jedino ja; on samo polegne po meni kao neki sluga po stolu u krčmi, skrsti ruke na mojim grudima i prisloni bradu na svoje ruke. Da li ću moći da izdržim taj teret"
"Za čim jadikuješ, napuštena dušo? Zašto oblećeš oko kuće života? Zašto ne stremiš u daljinu koja ti pripada, umesto što se ovde boriš za nešto što ti je tuđe? Radije živ golub na krovu, nego u ruci polumrtvi vrabac što se grčevito koprca."
"Istinski put vodi po konopcu koji nije razapet visoko nego tik nad tlom. On je, izgleda, većma namenjen da sapliće nego da se po njemu hoda."
Kafka, "O grehu, patnji, nadi i istinskom putu"
Nabokov, "Poziv na pogubljenje"
Kovačka ulica, u kojoj je izložen na odru, sva je crna od ljudi, a mračne mase preplavljaju u jezovitoj šutnji stubište radničke klase, ispunjuju uske sobe tik do ljesa. Nakon nekoliko sati iščezlo je cveće ispod kojeg su ga položili jer su stotine ruku uzimale po jedan cvetak kao dragocenu relikviju.
U uskoj sobi postao je glas tako zagušljiv da su se sveće ugasile zbog pomanjkivanja kiseonika. Sve silnije naviru mase, val za valom, prema mrtvaku. Od njihovog ljulja se ljes i umalo što nije pao. Udovica i prestrašena deca moraju ga pridržavati rukama. Šef policije pokušava zabraniti javni sprovod jer studenti nemeravaju iza ljesa nositi kažnjeničke lance ali se to ipak naposljetku ne usude učiniti protiv onog uzbuđenja koje bi inače oružjem iznudilo sudjelovanje. Na tom sprovodu se na jedan sat ostvaruje sveti san Dostojevskog: jedinstvena Rusija... Tako Dostojevski u svom posljednjem času poklanja svom narodu jedan trenutak izmirenja i demonskom snagom još jednom obuzdava suprotnosti svog vremena napete do bjesnila. A kao veličanstveni pozdrav mrtvome praska iza njegova poslednjeg puta strahovita mina: revolucija. Tri nedelja kasnije ubijen je car, ustanak grmi, a munje kažnjavanja potresaju svet. Jednako kao i Betoven umire Dostojevski u svetoj pobuni elemenata, u oluji.
Štefan Cvajg, Graditelji sveta, Tri majstora, Fjodor Dostojevsk
Ja Poezijiu slabo volim, ali jedan stih moram da ubacim, cini mi se da je iz Ovidijevih Metamorfoza, a glasi:
Sto ne unisti kobni tok vremena?
Vek otaca gori od vekova dedova!
Rodi nas gore, a mi cemo roditi jos gore potomstvo od nas.