Borhesovi "Trenuci" me svaki put raspamete. Koliko beskrajne sete i optimizma na jednom mestu. Ubedljivo najlepši deo mi je:
"Više bih se na vrtešci okretao,
više sutona posmatrao i sa više dece igrao,
kad bih život pred sobom imao."
Kada sam na koricama romana "Ostani tu" autorke Margaret Macantini pročitala komentar Penelope Kruz "Plakala sam čitajući roman, a to mi se nikad nije dogodilo", pomislila sam: "Kakva sladunjavost". Iskreno, retko koji roman me je potresao kao taj. Izvanredno napisan.
Istina o Vukajliji : Mnogi nisu obraćali pažnju na to (Prvi Deo)
_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/
E, pa, ovako, drage kolege i koleginice Vukajlijaši/ce, želeo bih kroz ovu definiciju (članak, za koji bih zamolio moderatore da ga NE OBRIŠU, kako bi što više ljudi pročitali ovo) da vam sročim neke svoje misli... Ne znam da li znate, ali ja sam malo pročeprkao po arhivama Vukajlije, i došao do interesantnih informacija, koje bi mogle da pokopaju neke stvari i teorije koje su danas zastuplejne na Vukajliji...
_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/
Dakle, kao što rekoh, video sam da je interesovanje za neke antičke tajne vukajlije iz davne 2007 jako zastupljeno sada... U ovom delu svog dela pod nazivom "Istina o Vukajliji", predstaviću vam neke činjenice o "prvoj" definiciji na Vukajliji...
_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/
Prva definicija na Vukajliji, Kaizenovog uma delo. Sastavljena 14.01.2007. Ona Glasi ovako:
Vukajlija
Vukajlija je, ustvari, greška koju ljudi izgovaraju kada žele da kažu Vujaklija...
Definicija izgleda sasvim normalno, Ima dosta lajkova od lajkera koji misle da je to najveća svetinja Vukajlije...
Ali, možda nije tako...
Ako bi smo malo pročeprkali, videli bi smo da je definicija sastavljena odmah, prvog dana po nastanku Vukajlije, zime gospodnje četrnaestog januara dve hiljade sedme godine. Zar nije to malo čudno? Mislim, napraviti lapsus tako brzo? Do 14.1. nam je u glavi bila urezana vujaklija, a sad vukajlija, nastala pre pet sati, nema ničeg na njoj, i opa, odmah neviđena greška: napraviti lapsus vukajlija umesto vujaklija, i to sa samo 2 člana na njoj 14. januara!!!
_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/
To nije sve, ako bi smo malo više pročeprkali, videli bi smo da je druga definicija napisana tek nakon dva dana. 16. januara, vukajlija je brojala oko desetak clanova... Čudno je što oni nisu sastavili neku definiciju.. Sajt je nov.. Nema nikakvih opasnosti od plagijata, mašta može svašta! Svaka definicija dobija lajk od vukajlijaša novajlija... Međutim, napisana je nakon dva dana, i uz to joj piše u linku da je šesta na Vukajliji, ne druga...
_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/
Koja je definicija prva, a koja druga, treća, četvrta i peta, ostaje nam samo da maštamo... Za sada je Vukajlija prva definicija, Mesto svetlosti, Adamov vrt.. Dokle će tako ostati, pitanje je momenta..
Hvala vam na čitanju mog članka! Ostavite komentar o tome šta mislite, i ocenite ga sa + ili -, u zavisnosti od toga kako vam se svideo,a ne u zavisnosti od toga da li je to defka ili nije
When I am an old woman I shall wear purple
With a red hat which doesn't go, and doesn't suit me.
And I shall spend my pension on brandy and summer gloves
And satin sandals, and say we've no money for butter.
I shall sit down on the pavement when I'm tired
And gobble up samples in shops and press alarm bells
And run my stick along the public railings
And make up for the sobriety of my youth.
I shall go out in my slippers in the rain
And pick flowers in other people's gardens
And learn to spit.
You can wear terrible shirts and grow more fat
And eat three pounds of sausages at a go
Or only bread and pickle for a week
And hoard pens and pencils and beermats and things in boxes.
But now we must have clothes that keep us dry
And pay our rent and not swear in the street
And set a good example for the children.
We must have friends to dinner and read the papers.
But maybe I ought to practice a little now?
So people who know me are not too shocked and surprised
When suddenly I am old, and start to wear purple.
Obožavam,ludo i slepo ovu pesmu-ja,koja sam "suva proza" :))
Kome nije mrsko da se udubi i malo prizove engleski u pomoć,shvatiće zašto me je očarala.
let me not to the marriage of true minds
Admit impediments; love is not love
Which alters when it alteration finds,
Or bends with the remover to remove:
O, no, it is an ever-fixed mark
That looks on tempests and is never shaken;
It is the star to every wand'ring bark,
Whose worth's unknown, although his height be taken.
Love's not Time's fool, though rosy lips and cheeks
Within his bending sickle's compass come;
Love alters not with his brief hours and weeks,
But bears it out even to the edge of doom.
If this be error and upon me proved,
I never writ, nor no man ever loved.
"И другима - рече божански глас који ме је спасао - било је у томе стању дато да виде нешто од свог претходног постојања. Али ниједан од њих није могао да издржи да гледа далеко у прошлост! Снагу да виде сва своја рођења имали су само они који су се заувек ослободили окова Сопства. Овакви изузени појединци живе изван илузије, изван форме и времена, па бол не може да им се приближи. Али теби који си још роб илузије, не би ни сам Буда могао дати снаге да од прошлости више видиш, него само комадић преваљеног пута. Ти си још зачаран обманама уметности, поезије и музике, тебе заслепљују боје и облици, илузије чулног језика и чулних звукова. Тебе још залуђује тај феномен, који називате природом, а то је само друго име за празнину и сенку; обмањујете, зачарава и испуњава сањивом чежњом за чулним стварима. Али ко истински тежи за сазнањем, он не сме да воли ту сабласну Природу, не сме да се радује сјају ведрог неба, ни погледу на море, ни шуму река, ни облицима горских врхова, шума и долина, ни поигравању њихових боја. Онај који уистину тежи за сазнањем, не сме да се наслађује гледајући дела и поступке људи, слушајући њихове разговоре и посматрајући марионетску игру њихових страсти и емоција. Све је то само вијугање дима, блистава пара, пролазност, фантазмагорија. Радости, што их људи зову отменим, племенитим или узвишеним, нису ништа друго него префињена чулност, суптилна варка: отровно сјајно цвеће себичности, никло у слузи претходних похота и жеља. Ко се наслађује сјајем неба без икаквог облачића; или гледајући како брегови кретањем сунца мењају своје боје; или посматрајући како се море таласа и како се гаси жар сунца на заласку; или ко се радује цветању биља и цвећа, њему при свему томе, само чула уживају. Једнако је чулна радост кад се посматрају дела, о којима се говори да су велика, лепа и херојска, јер и то значи: радовати се представама ствари за којима људи бедно теже у овој долини суза: пролазна љубав, слава и част, које су све испразне попут краткотрајне пене. Небо, сунце и море, врхови планина, шуме и долине - све лепоте и облици и боје: све је то само сенка. Осећања и мисли и људска дела, била висока или ниска, племенита или неплеменита - све ствари, биле извршене или тек замишљене ради какве друге, а не вечне сврхе, нису ништа друго него сањарије, које су потекле из снова и које рађају празнину. Ко је просветљен и упућен, њему су сва осећања самога себе, сва љубав и сва мржња, сви болови и све радости, сва нада и сва жалост - празне сенке. Младост и старост, лепота и ужас, драгост и ругоба - то је све једно исто. И живот и смрт су једно исто, а простор и време постоје само као позорница за вечну игру сенки. Ти немаш такво сазнање. Твом се оку још причињава сенка стварношћу и тама светлом и празнина лепотом. И зато је поглед на твоја претходна рођења и животе мога у теби да изазове само бол.
Ја упитах:
- А да сам имао снаге да својим погледом досегнем до почетка, до руба свих времена, да ли бих онда могао да одгонетнем тајну свемира?
- Не би - одговори божанство. - Тајна може само бесконачном визијом да се одгонетне. Да си могао да погледаш неизрециво даље у прошлост, него што је твоја снага допуштала, онда би за тебе прошлост постала будућношћу. А да си могао још више да издржиш, будућност би се за тебе вратила у корито садашњости.
- Зашто? - Одговорих у чуду. - Шта значи тај круг?
- Нема другог круга, него круг илузија о рађању и смрти, за који је незналица својим мислима и делима прикован. Али тај се круг састоји само од времена, а и време није ништа друго него илузија."
из приче "У кругу", збирка "Кокоро", Лафкадио Херн
"Ово тле испод мене једнако је старо као и Млечни пут на небу. Зови га како хоћеш, иловачом, земљом, прашином: његова су имена само симболи људских осећања. Заиста оно нема имена и не може никако да се назове, него је тек гомила енергија, бескрајних могућности. Јер је настало ударањем оног бескрајног мора умирања и рађања, чији се таласи невидљиво издижу из вечне ноћи, да се у пени звезда разиђу."
"Постоји ли ишта што може да се види, опипа, измери, а да у томе није никад било и свести?" Постоји ли негде атом који никад није треперио од радости или бола? Ваздух који никад није одјекнуо криком или живом речју? Има ли капљице која никада није била суза? Нема сумње, и ова је прашина осећала. Она је била све што знамо, и много тога што никада нећемо знати. Небројено је пута била маглина и звезда, планета и месец. Била је и божанство - сунчани бог оним световима, који су се у другим еонима окретали око Сунца и клањали својим боговима. "Сети се, човече, да си само прашина!" - то је реченица једнако плитка као и материјализам, који се држи само површине. Јер шта је прашина? "Сети се, прашино, да си била Сунце и да ћеш опет постати Сунцем!...да си била светло, живот, љубав - и да ћеш се опет вечном космичком магијом у све ово много пута претворити!"
"Ми се само у обмани и лудости прибојавамо нашега "ја". Јер, шта је заправо индивидуалност? Заиста, нема никакве индивидуалности, него постоји неизрачунљива многострукост. Шта је људско тело? To je један облик, изграђен од милиона живих ентитета, пролазна заједница индивидуа, које називамо ћелијама. А човекова душа? Смеса квантилиона душа! Сваки појединац и сви ми заједно нисмо ништа друго него бесконачне смесе фрагмената пређашњих живота. А свеопшти процес, којим се личност непрестано раствара и онда опет саставља, одувек се у нама одиграва и даље ће се одигравати, као и у свему другоме... Не знам да ли и ти (под "тобом" подразумевам читав низ душа) доиста чезнеш за бесмртношћу. Али ја признајем да за мене "мој дух" није никакво "краљевство". Пре бих рекао да је нека фантастична република, коју сваки дан мучи више револуција, него што их има у Јужној Америци; а номинална влада, која се сматра рационалном, изјављује да таква непрестана анархија није пожељна. Ја имам душа, које би хтеле да плове ваздухом и да пливају у мору, и опет душа, које би желеле да живе у шумама или на врховима брегова. Имам душа које чезну за буком великих градова, и душа које би хтеле да живе у тропској самоћи; онда душа, којима се миле различити степени голог дивљаштва и које траже номадску слободу без икаквих намета; па конзервативних нежних душа, оданих царству и феудалним традицијама, и душа нихилистичких, зрелих за Сибир; надаље исувише ревносних душа, које мрзе сваку неактивност, и пустињачких душа, које живе у медитативној усамљености да само сваких неколико година по једанпут осећам њихово мицањe; душа које верују у фетише, политеистичких душа, па душа које проповедају ислам, и средњовековних душа које воле манастирску хладовину и облаке тамјана и светлуцкање буктиња и полутамне висине готског црквеног сумрака. Да се све ове душе споразумеју и сложе, то је сасвим немогуће: и зато има увек немира, буна, устанака и грађанских ратова. Већини је ово стање одвратно и велики би број душа хтео да се исели. А мудра мањина осећа да не може да се нада бољем стању, док се постојећа социјална грађевина потпуно не разори.
Ја сам индивидуум, индивидуална душа? Не, ја сам читав један народ, по броју немерљив народ! У мени су генерације генерација, еони еона! Оне силе од којих је сачињено моје садашње "ја", биле су небројено пута распршене, па су се опет с другим рушевинама сјединиле. Какав значај зато може да има наредна дезинтеграција? Можда ће након небројених милиона година и сунчаних пожара све оно што је сада најбоље у мени поново ујединити.
Кад би само могло да се нађе неко објашњење за питање: "Зашто?" Питање "одакле?" и "куда?" не муче нас толико, јер нас садашњост, иако неодређено, умирује у погледу будућности и прошлости. Али "Зашто?"
из приче "Прашина", збирка "Кокоро", Лафкадио Херн
VanGoga
12.09.2010.
William Shakespeare - Sonet 116
let me not to the marriage of true minds
Admit impediments; love is not love
Which alters when it alteration finds,
Or bends with the remover to remove:
O, no, it is an ever-fixed mark
That looks on tempests and is never shaken;
It is the star to every wand'ring bark,
Whose worth's unknown, although his height be taken.
Love's not Time's fool, though rosy lips and cheeks
Within his bending sickle's compass come;
Love alters not with his brief hours and weeks,
But bears it out even to the edge of doom.
If this be error and upon me proved,
I never writ, nor no man ever loved.
ДВОЈИЦА ЧИСТАЧА УЛИЦА НА КАМИОНУ. ДВА ПРИПАДНИКА BEATIFUL PEOPLE У МЕРЦЕДЕСУ / Лоренс Ферлингети
Пред семафором чекају на зелено светло
у девет ујутру у центру Сан Франциска
светло-жути ђубретарски камион
с двојицом ђубретара у црвеним пластичним пелеринама
који стоје на задњој платформи
сваки нагнут на своју страну
и буље у елегантни отворени мерцедес
са елегантним паром у њему
Мушкарац у модерном троделном ланеном оделу
плаве косе до рамена и с наочарима за сунце
млада плавуша врло немарне фризуре
у краткој сукњи и чарапама у боји
на путу за његов архитектонски биро
А двојица чистача на ногама од јутрос од четири
већ надркани од своје марш-руте враћају се кући
Старији од њих сиво-гвоздене боје косе
и погрбљених леђа
леда их налик на гротескног Квазимода
А млађи такође са наочарима за сунце и дугокос
отприлике истих година као возач мерцедеса
Оба ђубретара зуре као из неке велике даљине
на овај кул пар
као да гледају неку безмирисну тв рекламу
у којој је све увек могуће
И баш то црвено светло за тренутак
задржава ових четворо људи заједно
као да је баш све могуће да се догоди међу њима
преко тог великог залива немирног мора наше демократије
Negde tamo čeka, čekajući,
knjiga čeka, čekajući,
da bude napisana.
Hladne, hladne strane,čekaju,
da budu napisane,
čovek traga za Bogom,
u knjizi.
Negde tamo čeka, čekajući,
slika čeka, čekajući.
Čeka da bude naslikana.
Hladno, hladno belo platno
čeka da bude naslikano.
Čovek traga za Bogom u slici.
Negde tamo čeka, čekajući,
žena čeka, čekajući,
da bude voljena čeka,
hlana, hladna žena,
čeka da bude voljena.
Čovek traga za Bogom
u ženi.
Negde tamo čeka, čekajući,
čovek čeka, čekajuči.
Hladan, hladan čovek,čeka,
da bude željen,čeka.
Čovek traga za Bogom
u čoveku.
Negde tamo čeka, čekajući,
dete čeka čekajući.
Čeka, čekajući da bude rođeno,
hladno, hladno dete, čeka,
da bude rođeno, krv zemlje,
čeka da postane.
Čovek traga za Bogom
u detetu.
На косову дрема јато гаврана. Мајлс Дејвис у Њујорку шмрче кокаин. Пи, пи, пи - рече Хитлер пилету.
Пиле то није очекивало од Хитлера.
Сунчан дан. Просјак лежи на клупи. Четири места мање. Отворен прозор. Чисти ваздух излази из моје собе.
Мене најбоље познају они који су ме видјели само једном, и то ноћу у пролазу.
........
Дао сам његову збирку пјесама некоме прије 5-6 година и више је никад
нисам видио, не сјећам се ни њеног назива, а заборавио сам и име и презиме аутора. Све што могу рећи је да је човјек био потписан као
пјесник из Београда (ране деведесете су у питању) са презименом и
именом типа Драган Петровић или Небојша Јовановић или Драган Јовановић
или Небојша Петровић, дакле зове се као и сваки трећи становник ових
простора.
-Зашто се анђели збуњују и ћуте? Моје сутра је срећно. Да. Наше сутра је срећније од нашег данас или јуче. Али ко нам гарантује да наше прекосутра неће бити горе од нашег прекјуче?
-Тако је, Вењичка! То си лепо рекао. Наше сутра и тако даље. То си рекао веома углађено и умно, ти ретко кад говориш тако углађено и умно.
И уопште, памети немаш баш превише. Зар опет то не знаш? Помири се, Вењичка, макар са тиме што је твоја душа шира од твог ума. Па шта ће ти ум кад имаш савест а поврх свега тога добар укус? Савест и укус то је већ толико много да умови постају сувишни.
А реци нам, Вењичка, када си први пут приметио да си будала?
- Ево када. Када сам истовремено чуо два супротна прекора: прекоравали су ме да сам досадан и лакомислен. Ако је човек паметан и досадан, неће се спустити до лакомислености. А ако је лакомислен и уман - неће себи дозволити да буде досадан. А ево ја, трапавко, некако сам то спојио.
Да кажем зашто? Зато што ме боли душа а не дозвољавам да се то види. Зато што, од када знам за себе једино што радим је симулирање душевног здравља. Сваког тренутка на то расипам све (све без остатка) и умне, и физичке, и све друге снаге. Зато сам ја и тако празан. Све о чему ви говорите, све што вас свакодневно интересује - мене уопште не интересује. Да.
А о ономе што мене интересује - никад никоме нећу рећи ни речи. Можда из страха да не испаднем смешан, можда још због по нечега, али ипак - ни речи.
Сећам се, још веома давно, кад је у мом присуству почињао разговор или спор о некој глупости, говорио сам: " Ех хтели бисте да говорите о тој глупости! "
А одговарали би ми изненађено: " Каква глупост! Ако је то глупо шта је онда паметно? " А ја сам говорио: " О, не знам, не знам! Али има."
Borhesovi "Trenuci" me svaki put raspamete. Koliko beskrajne sete i optimizma na jednom mestu. Ubedljivo najlepši deo mi je:
"Više bih se na vrtešci okretao,
više sutona posmatrao i sa više dece igrao,
kad bih život pred sobom imao."
Kada sam na koricama romana "Ostani tu" autorke Margaret Macantini pročitala komentar Penelope Kruz "Plakala sam čitajući roman, a to mi se nikad nije dogodilo", pomislila sam: "Kakva sladunjavost". Iskreno, retko koji roman me je potresao kao taj. Izvanredno napisan.
XVIII Sonet
Kad poredim tebe s lepim danom leta –
Ti si mnogo lepša, više ljupka, nežna;
Pupoljak se smrzne u maju kad cveta,
Lepota je leta vrlo kratkosežna.
Katkad sunce s neba odveć vrelo sine,
Njemu lice zlatno oblak često skriva,
Sva lepota žene sa vremenom mine –
Priroda il' udes čari joj razriva.
Al' tvog leta sunce nikad neće zaći –
Ti ostat' nikad nećeš bez sadašnjeg sjaja;
Van života ti se nikad nećeš naći
Dok u pesmi ovoj večnost te osvaja.
Sve dok ljudi vide i dok život traje
Ova pesma tebi život će da daje.
__________________
Noseći Ogrlicu
živim s jednom damom i četiri mačke
i nekih se dana svi slažemo.
nekih dana imam problema sa jednom od
mačaka.
nekih dana imam problema sa dve
mačke.
nekih dana
sa tri.
nekih dana imam problema sa sve četiri
mačke
i sa
damom:
deset očiju gleda u mene
kao da sam pas.
Henri Čarls Bukovski.
-Pijanstvo-
V.P.Dis
Ne marim da pijem, al’ sam pijan cesto.
U graji, bez druga, sam, kraj pune case,
Zaboravm zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i proci zbrase.
Ne marim da pijem. Al’ kad pridje tako
Svet mojih radosti, umoran, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pako,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.
I pritisne ocaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan zivot, i njime se krece;
Uzvik ga prolama: ,,Nece biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti nece.’’
I ja zalim sebe. Meni nije dano,
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oci plave, tople, kao leto rano,
Zivot u svetlosti bez mraka i studi.
I zeleci da se zaklonim od srama,
Pijem, i zelim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, drustvo gde je cama,
Tad ne vidim ni stid sto sam i ja covek.
Istina o Vukajliji : Mnogi nisu obraćali pažnju na to (Prvi Deo)
_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/
E, pa, ovako, drage kolege i koleginice Vukajlijaši/ce, želeo bih kroz ovu definiciju (članak, za koji bih zamolio moderatore da ga NE OBRIŠU, kako bi što više ljudi pročitali ovo) da vam sročim neke svoje misli... Ne znam da li znate, ali ja sam malo pročeprkao po arhivama Vukajlije, i došao do interesantnih informacija, koje bi mogle da pokopaju neke stvari i teorije koje su danas zastuplejne na Vukajliji...
_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/
Dakle, kao što rekoh, video sam da je interesovanje za neke antičke tajne vukajlije iz davne 2007 jako zastupljeno sada... U ovom delu svog dela pod nazivom "Istina o Vukajliji", predstaviću vam neke činjenice o "prvoj" definiciji na Vukajliji...
_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/
Prva definicija na Vukajliji, Kaizenovog uma delo. Sastavljena 14.01.2007. Ona Glasi ovako:
Vukajlija
Vukajlija je, ustvari, greška koju ljudi izgovaraju kada žele da kažu Vujaklija...
Definicija izgleda sasvim normalno, Ima dosta lajkova od lajkera koji misle da je to najveća svetinja Vukajlije...
Ali, možda nije tako...
Ako bi smo malo pročeprkali, videli bi smo da je definicija sastavljena odmah, prvog dana po nastanku Vukajlije, zime gospodnje četrnaestog januara dve hiljade sedme godine. Zar nije to malo čudno? Mislim, napraviti lapsus tako brzo? Do 14.1. nam je u glavi bila urezana vujaklija, a sad vukajlija, nastala pre pet sati, nema ničeg na njoj, i opa, odmah neviđena greška: napraviti lapsus vukajlija umesto vujaklija, i to sa samo 2 člana na njoj 14. januara!!!
_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/
To nije sve, ako bi smo malo više pročeprkali, videli bi smo da je druga definicija napisana tek nakon dva dana. 16. januara, vukajlija je brojala oko desetak clanova... Čudno je što oni nisu sastavili neku definiciju.. Sajt je nov.. Nema nikakvih opasnosti od plagijata, mašta može svašta! Svaka definicija dobija lajk od vukajlijaša novajlija... Međutim, napisana je nakon dva dana, i uz to joj piše u linku da je šesta na Vukajliji, ne druga...
_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/_/
Koja je definicija prva, a koja druga, treća, četvrta i peta, ostaje nam samo da maštamo... Za sada je Vukajlija prva definicija, Mesto svetlosti, Adamov vrt.. Dokle će tako ostati, pitanje je momenta..
Hvala vam na čitanju mog članka! Ostavite komentar o tome šta mislite, i ocenite ga sa + ili -, u zavisnosti od toga kako vam se svideo,a ne u zavisnosti od toga da li je to defka ili nije
Tebi je baš dosadno, a?
da :/
Warning
by Jenny Joseph
When I am an old woman I shall wear purple
With a red hat which doesn't go, and doesn't suit me.
And I shall spend my pension on brandy and summer gloves
And satin sandals, and say we've no money for butter.
I shall sit down on the pavement when I'm tired
And gobble up samples in shops and press alarm bells
And run my stick along the public railings
And make up for the sobriety of my youth.
I shall go out in my slippers in the rain
And pick flowers in other people's gardens
And learn to spit.
You can wear terrible shirts and grow more fat
And eat three pounds of sausages at a go
Or only bread and pickle for a week
And hoard pens and pencils and beermats and things in boxes.
But now we must have clothes that keep us dry
And pay our rent and not swear in the street
And set a good example for the children.
We must have friends to dinner and read the papers.
But maybe I ought to practice a little now?
So people who know me are not too shocked and surprised
When suddenly I am old, and start to wear purple.
Obožavam,ludo i slepo ovu pesmu-ja,koja sam "suva proza" :))
Kome nije mrsko da se udubi i malo prizove engleski u pomoć,shvatiće zašto me je očarala.
"Zbunjen i poražen gledam kako se sva lepota sveta, po nekoj čudnoj i svirepoj alhemiji ljubavi, pretvara u žalost za tobom."
Andrić. Voleo bih da je pisalo "žal", umesto "žalost"..
Petliću pevaču, sutra me probudi,
pre nego što ptice iz gnezda poskaču,
da tocilo spremim za sekiru tupu,
imam neki nazeb, pa bih jeo supu...
William Shakespeare - Sonet 116
let me not to the marriage of true minds
Admit impediments; love is not love
Which alters when it alteration finds,
Or bends with the remover to remove:
O, no, it is an ever-fixed mark
That looks on tempests and is never shaken;
It is the star to every wand'ring bark,
Whose worth's unknown, although his height be taken.
Love's not Time's fool, though rosy lips and cheeks
Within his bending sickle's compass come;
Love alters not with his brief hours and weeks,
But bears it out even to the edge of doom.
If this be error and upon me proved,
I never writ, nor no man ever loved.
Ја волим да пијем и пијан сам често,
с другом ил без друга, из чаше, из флаше,
није важно време, није важно место,
жене ме се гаде, деца ме се плаше.
И ја тако пијем, али није лако,
када сићу кријем и за динар молим,
јер паре је тешко накупити тако...
Ал ипак се снађем. Шта ћеш, много волим!
И док пијем пиво млако ја без воље,
гледају на мене као да сам смеће,
али шта ме брига... Знадијах за боље...
Опс, одох у паркић да залијем цвеће!
И ја жалим себе. Мени није дано
да ме мирис кафе у свитање буди.
Кад се из сна пренем ја у јутро рано,
лозовачу тргнем да разгалим груди.
И лочући тако одвратно без срама,
желим да сам пијан одувек па довек.
Нека пукне јетра, нек мамурлук слама!
Јесте да сам свиња... Ал добар сам човек!
"И другима - рече божански глас који ме је спасао - било је у томе стању дато да виде нешто од свог претходног постојања. Али ниједан од њих није могао да издржи да гледа далеко у прошлост! Снагу да виде сва своја рођења имали су само они који су се заувек ослободили окова Сопства. Овакви изузени појединци живе изван илузије, изван форме и времена, па бол не може да им се приближи. Али теби који си још роб илузије, не би ни сам Буда могао дати снаге да од прошлости више видиш, него само комадић преваљеног пута. Ти си још зачаран обманама уметности, поезије и музике, тебе заслепљују боје и облици, илузије чулног језика и чулних звукова. Тебе још залуђује тај феномен, који називате природом, а то је само друго име за празнину и сенку; обмањујете, зачарава и испуњава сањивом чежњом за чулним стварима. Али ко истински тежи за сазнањем, он не сме да воли ту сабласну Природу, не сме да се радује сјају ведрог неба, ни погледу на море, ни шуму река, ни облицима горских врхова, шума и долина, ни поигравању њихових боја. Онај који уистину тежи за сазнањем, не сме да се наслађује гледајући дела и поступке људи, слушајући њихове разговоре и посматрајући марионетску игру њихових страсти и емоција. Све је то само вијугање дима, блистава пара, пролазност, фантазмагорија. Радости, што их људи зову отменим, племенитим или узвишеним, нису ништа друго него префињена чулност, суптилна варка: отровно сјајно цвеће себичности, никло у слузи претходних похота и жеља. Ко се наслађује сјајем неба без икаквог облачића; или гледајући како брегови кретањем сунца мењају своје боје; или посматрајући како се море таласа и како се гаси жар сунца на заласку; или ко се радује цветању биља и цвећа, њему при свему томе, само чула уживају. Једнако је чулна радост кад се посматрају дела, о којима се говори да су велика, лепа и херојска, јер и то значи: радовати се представама ствари за којима људи бедно теже у овој долини суза: пролазна љубав, слава и част, које су све испразне попут краткотрајне пене. Небо, сунце и море, врхови планина, шуме и долине - све лепоте и облици и боје: све је то само сенка. Осећања и мисли и људска дела, била висока или ниска, племенита или неплеменита - све ствари, биле извршене или тек замишљене ради какве друге, а не вечне сврхе, нису ништа друго него сањарије, које су потекле из снова и које рађају празнину. Ко је просветљен и упућен, њему су сва осећања самога себе, сва љубав и сва мржња, сви болови и све радости, сва нада и сва жалост - празне сенке. Младост и старост, лепота и ужас, драгост и ругоба - то је све једно исто. И живот и смрт су једно исто, а простор и време постоје само као позорница за вечну игру сенки. Ти немаш такво сазнање. Твом се оку још причињава сенка стварношћу и тама светлом и празнина лепотом. И зато је поглед на твоја претходна рођења и животе мога у теби да изазове само бол.
Ја упитах:
- А да сам имао снаге да својим погледом досегнем до почетка, до руба свих времена, да ли бих онда могао да одгонетнем тајну свемира?
- Не би - одговори божанство. - Тајна може само бесконачном визијом да се одгонетне. Да си могао да погледаш неизрециво даље у прошлост, него што је твоја снага допуштала, онда би за тебе прошлост постала будућношћу. А да си могао још више да издржиш, будућност би се за тебе вратила у корито садашњости.
- Зашто? - Одговорих у чуду. - Шта значи тај круг?
- Нема другог круга, него круг илузија о рађању и смрти, за који је незналица својим мислима и делима прикован. Али тај се круг састоји само од времена, а и време није ништа друго него илузија."
из приче "У кругу", збирка "Кокоро", Лафкадио Херн
"Ово тле испод мене једнако је старо као и Млечни пут на небу. Зови га како хоћеш, иловачом, земљом, прашином: његова су имена само симболи људских осећања. Заиста оно нема имена и не може никако да се назове, него је тек гомила енергија, бескрајних могућности. Јер је настало ударањем оног бескрајног мора умирања и рађања, чији се таласи невидљиво издижу из вечне ноћи, да се у пени звезда разиђу."
"Постоји ли ишта што може да се види, опипа, измери, а да у томе није никад било и свести?" Постоји ли негде атом који никад није треперио од радости или бола? Ваздух који никад није одјекнуо криком или живом речју? Има ли капљице која никада није била суза? Нема сумње, и ова је прашина осећала. Она је била све што знамо, и много тога што никада нећемо знати. Небројено је пута била маглина и звезда, планета и месец. Била је и божанство - сунчани бог оним световима, који су се у другим еонима окретали око Сунца и клањали својим боговима. "Сети се, човече, да си само прашина!" - то је реченица једнако плитка као и материјализам, који се држи само површине. Јер шта је прашина? "Сети се, прашино, да си била Сунце и да ћеш опет постати Сунцем!...да си била светло, живот, љубав - и да ћеш се опет вечном космичком магијом у све ово много пута претворити!"
"Ми се само у обмани и лудости прибојавамо нашега "ја". Јер, шта је заправо индивидуалност? Заиста, нема никакве индивидуалности, него постоји неизрачунљива многострукост. Шта је људско тело? To je један облик, изграђен од милиона живих ентитета, пролазна заједница индивидуа, које називамо ћелијама. А човекова душа? Смеса квантилиона душа! Сваки појединац и сви ми заједно нисмо ништа друго него бесконачне смесе фрагмената пређашњих живота. А свеопшти процес, којим се личност непрестано раствара и онда опет саставља, одувек се у нама одиграва и даље ће се одигравати, као и у свему другоме... Не знам да ли и ти (под "тобом" подразумевам читав низ душа) доиста чезнеш за бесмртношћу. Али ја признајем да за мене "мој дух" није никакво "краљевство". Пре бих рекао да је нека фантастична република, коју сваки дан мучи више револуција, него што их има у Јужној Америци; а номинална влада, која се сматра рационалном, изјављује да таква непрестана анархија није пожељна. Ја имам душа, које би хтеле да плове ваздухом и да пливају у мору, и опет душа, које би желеле да живе у шумама или на врховима брегова. Имам душа које чезну за буком великих градова, и душа које би хтеле да живе у тропској самоћи; онда душа, којима се миле различити степени голог дивљаштва и које траже номадску слободу без икаквих намета; па конзервативних нежних душа, оданих царству и феудалним традицијама, и душа нихилистичких, зрелих за Сибир; надаље исувише ревносних душа, које мрзе сваку неактивност, и пустињачких душа, које живе у медитативној усамљености да само сваких неколико година по једанпут осећам њихово мицањe; душа које верују у фетише, политеистичких душа, па душа које проповедају ислам, и средњовековних душа које воле манастирску хладовину и облаке тамјана и светлуцкање буктиња и полутамне висине готског црквеног сумрака. Да се све ове душе споразумеју и сложе, то је сасвим немогуће: и зато има увек немира, буна, устанака и грађанских ратова. Већини је ово стање одвратно и велики би број душа хтео да се исели. А мудра мањина осећа да не може да се нада бољем стању, док се постојећа социјална грађевина потпуно не разори.
Ја сам индивидуум, индивидуална душа? Не, ја сам читав један народ, по броју немерљив народ! У мени су генерације генерација, еони еона! Оне силе од којих је сачињено моје садашње "ја", биле су небројено пута распршене, па су се опет с другим рушевинама сјединиле. Какав значај зато може да има наредна дезинтеграција? Можда ће након небројених милиона година и сунчаних пожара све оно што је сада најбоље у мени поново ујединити.
Кад би само могло да се нађе неко објашњење за питање: "Зашто?" Питање "одакле?" и "куда?" не муче нас толико, јер нас садашњост, иако неодређено, умирује у погледу будућности и прошлости. Али "Зашто?"
из приче "Прашина", збирка "Кокоро", Лафкадио Херн
Grešio sam mnogo, i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo će gresi, kada budem pao,
biti samo moji - sve je drugo tuđe.
Grešio sam mnogo, učio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam,
svojim divnim grehom da usrećim mnoge.
Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće,
grešio i za vas koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko neće
a ne bih ga dao - ni kad biste hteli.
Duško Trifunović
12.09.2010.
William Shakespeare - Sonet 116
let me not to the marriage of true minds
Admit impediments; love is not love
Which alters when it alteration finds,
Or bends with the remover to remove:
O, no, it is an ever-fixed mark
That looks on tempests and is never shaken;
It is the star to every wand'ring bark,
Whose worth's unknown, although his height be taken.
Love's not Time's fool, though rosy lips and cheeks
Within his bending sickle's compass come;
Love alters not with his brief hours and weeks,
But bears it out even to the edge of doom.
If this be error and upon me proved,
I never writ, nor no man ever loved.
Pročitaj njegov devetnaesti sonet.
ДВОЈИЦА ЧИСТАЧА УЛИЦА НА КАМИОНУ. ДВА ПРИПАДНИКА BEATIFUL PEOPLE У МЕРЦЕДЕСУ / Лоренс Ферлингети
Пред семафором чекају на зелено светло
у девет ујутру у центру Сан Франциска
светло-жути ђубретарски камион
с двојицом ђубретара у црвеним пластичним пелеринама
који стоје на задњој платформи
сваки нагнут на своју страну
и буље у елегантни отворени мерцедес
са елегантним паром у њему
Мушкарац у модерном троделном ланеном оделу
плаве косе до рамена и с наочарима за сунце
млада плавуша врло немарне фризуре
у краткој сукњи и чарапама у боји
на путу за његов архитектонски биро
А двојица чистача на ногама од јутрос од четири
већ надркани од своје марш-руте враћају се кући
Старији од њих сиво-гвоздене боје косе
и погрбљених леђа
леда их налик на гротескног Квазимода
А млађи такође са наочарима за сунце и дугокос
отприлике истих година као возач мерцедеса
Оба ђубретара зуре као из неке велике даљине
на овај кул пар
као да гледају неку безмирисну тв рекламу
у којој је све увек могуће
И баш то црвено светло за тренутак
задржава ових четворо људи заједно
као да је баш све могуће да се догоди међу њима
преко тог великог залива немирног мора наше демократије
На енглеском:
http://www.think-ink.net/visit/truck.htm
Čekanje
Negde tamo čeka, čekajući,
knjiga čeka, čekajući,
da bude napisana.
Hladne, hladne strane,čekaju,
da budu napisane,
čovek traga za Bogom,
u knjizi.
Negde tamo čeka, čekajući,
slika čeka, čekajući.
Čeka da bude naslikana.
Hladno, hladno belo platno
čeka da bude naslikano.
Čovek traga za Bogom u slici.
Negde tamo čeka, čekajući,
žena čeka, čekajući,
da bude voljena čeka,
hlana, hladna žena,
čeka da bude voljena.
Čovek traga za Bogom
u ženi.
Negde tamo čeka, čekajući,
čovek čeka, čekajuči.
Hladan, hladan čovek,čeka,
da bude željen,čeka.
Čovek traga za Bogom
u čoveku.
Negde tamo čeka, čekajući,
dete čeka čekajući.
Čeka, čekajući da bude rođeno,
hladno, hladno dete, čeka,
da bude rođeno, krv zemlje,
čeka da postane.
Čovek traga za Bogom
u detetu.
Vetar, more,
nebo, zvezde,
jesu oko
nas.
Bob Kofman, bit poeta.
(1925-1986)
Добар избор, Мачкеру.
Зна ли ико чији су ово стихови:
На косову дрема јато гаврана. Мајлс Дејвис у Њујорку шмрче кокаин.
Пи, пи, пи - рече Хитлер пилету.
Пиле то није очекивало од Хитлера.
Сунчан дан. Просјак лежи на клупи. Четири места мање.
Отворен прозор. Чисти ваздух излази из моје собе.
Мене најбоље познају они који су ме видјели само једном, и то ноћу у пролазу.
........
Дао сам његову збирку пјесама некоме прије 5-6 година и више је никад
нисам видио, не сјећам се ни њеног назива, а заборавио сам и име и презиме аутора. Све што могу рећи је да је човјек био потписан као
пјесник из Београда (ране деведесете су у питању) са презименом и
именом типа Драган Петровић или Небојша Јовановић или Драган Јовановић
или Небојша Петровић, дакле зове се као и сваки трећи становник ових
простора.
-Зашто се анђели збуњују и ћуте? Моје сутра је срећно. Да. Наше сутра је срећније од нашег данас или јуче. Али ко нам гарантује да наше прекосутра неће бити горе од нашег прекјуче?
-Тако је, Вењичка! То си лепо рекао. Наше сутра и тако даље. То си рекао веома углађено и умно, ти ретко кад говориш тако углађено и умно.
И уопште, памети немаш баш превише. Зар опет то не знаш? Помири се, Вењичка, макар са тиме што је твоја душа шира од твог ума. Па шта ће ти ум кад имаш савест а поврх свега тога добар укус? Савест и укус то је већ толико много да умови постају сувишни.
А реци нам, Вењичка, када си први пут приметио да си будала?
- Ево када. Када сам истовремено чуо два супротна прекора: прекоравали су ме да сам досадан и лакомислен. Ако је човек паметан и досадан, неће се спустити до лакомислености. А ако је лакомислен и уман - неће себи дозволити да буде досадан. А ево ја, трапавко, некако сам то спојио.
Да кажем зашто? Зато што ме боли душа а не дозвољавам да се то види. Зато што, од када знам за себе једино што радим је симулирање душевног здравља. Сваког тренутка на то расипам све (све без остатка) и умне, и физичке, и све друге снаге. Зато сам ја и тако празан. Све о чему ви говорите, све што вас свакодневно интересује - мене уопште не интересује. Да.
А о ономе што мене интересује - никад никоме нећу рећи ни речи. Можда из страха да не испаднем смешан, можда још због по нечега, али ипак - ни речи.
Сећам се, још веома давно, кад је у мом присуству почињао разговор или спор о некој глупости, говорио сам: " Ех хтели бисте да говорите о тој глупости! "
А одговарали би ми изненађено: " Каква глупост! Ако је то глупо шта је онда паметно? " А ја сам говорио: " О, не знам, не знам! Али има."
В. Јерофејев
"Москва-Петушки"
Proljeće
Vito Nikolic
Tamniji za tamu ove jeseni tmaste
i grublji za zimu ove zime prošle
ja vam ovog proljeća neću mahati, laste
i neću vam opet reći: Dobrodošle!
Vrapcima ja moram, nežno, kao otac
reći nešto toplo u ovaj dan plavi
vrapcima - tom sitnom zrnevlju života
što je cvokotalo s nama na mećavi.
Dok ste vi negdje ispod tuđeg neba
izvodile svoje igre vragolaste
ne, vaš mi cvrkut sad zbilja ne treba
razmažene gospođice laste.
Oni su s nama zebli ispod streha
oni su voljeli i ovo golo granje,
zato, moj pozdrav, vesela grudvo smjeha
gospodo vrapci, moje duboko poštovanje!!!