Tvrdim da ovo nije napisao Petrović Janko, nemac po rođenju.
Osim toga, nekako mi nije stvorila potrebnu emociju na koju je ciljala, nekako je prazna pesma samo da bi bila dugačka, a to je dosta kvari. Čak ni rodoljublje nije toliko protkano koliko bi se očekivalo, moja ocena:
3+
Pišem uz Vetar
Književni kritičar
tl:dr
Прочитао сам сад, изгледа ми као да је писао неки батица који дане проводи гледајући клипове Јована Деретића на јутјубу. А и није лепо написано. Нема везе с везом.
Pa, ne znam. Ovo sto pise Pisem Uz Vetar.. Kao neka prigodna pesma. Nista jace od toga.
Немци и поезија. Хех.
Цитат:
"Све што сам сазнао је да прича ЈЕСТЕ истинита, али не могу да тврдим да је и писац "стваран". ;)"
Јеси се најежио, а? Пролио сузе праведника по подлози за миша? Јеси постао одлучан да се придружиш Јовану и Лазару светом, ако то буде потребно? Ја јесам! НЕДАМО ТИ ТУЂМАНЕ НИ МЕТРА ОТАЏБИНЕ НАШЕГ КРАЉА ПЕТРА!
Srbin po veri?!? ŠKK???
Песму је написао по истинитој причи, Веселин Џелетовић... А ово је та песма коју пева уз гитару отац Војислав Билбија.
|http://www.youtube.com/watch?v=kZpF4dD2XhY|
Први пут кад сам је чуо заплакао сам...
На брзину сам прешао тему, и чини ми се да нико није написао да има књига написана по истинитом догађају, на основу које је та пјесма написана. Књига је одлична, препоручујем је свима. А и није велика, 70-ак страна ако се добро сјећам. Чита се у једном даху.
Наслов је исти као наслов пјесме.
lololo ne znam, ko veruje u ovo treba malo da se poigra onim kocka-krug-trougao, pre postovanja po bilo kakvim forumima
Мани се Швабо курчева посла
Иди па ждери кобасу и купус
Јебо те онај који те посла
Да квариш српски поетски укус
Ако ти срце за Србе куца
и хоћеш бити насупрот сили
Растани се од украденог срца
И донирај ноге керуши Мили
(јесте, глупо је, али ова Швабина још глупља)
Promeni ovo, nije pisao Nemac nego Dželetović, koji je navodno sreo Nemca na Kosovu i saznao za njegovu životnu priču.
Pesma je odlična. Barem meni. Pogotovu što opisuje istinit događaj. I postoji odavno, kao i roman koji je nagrađivan. Ali se za njih slabo zna. Kažu da ga opstruiraju ovde kod nas, sklon sam da poverujem. Prevod na engleski mi je isto dobar, moćan. Mada, verovatno tu dosta igra emocija. Barem kod mene.
Koliko god mislim da je pesma odlična, roman mi je teško sranje. Tu se ne slažem sa Facom nikako. Napisan ni trećerazredno, uz teško navijanje autora koji pritom hoće obradi i približi publici jednu jako škakljivu temu. Amaterizam. Ipak, u svemu tome nazire se prava teška priča i neverovatan događaj, koji je eto jednom Nemcu promenio život. Tu priču i treba forsirati svima i stalno. Naravno, bez autorovih lagarija po sistemu „Mi sveti anđeli nebeski, oni demoni iz pakla koji se hrane svojom odojčadi”.
Ако ти срце за Србе куца
и хоћеш бити насупрот сили
Растани се од украденог срца
И донирај ноге керуши Мили
(јесте, глупо је, али ова Швабина још глупља)
Ovo mož u čitanke
Песма може у трансфер.
Da je izbor između one koja je u uvodnom postu i ove tvoje, definitivno bi tvoja prošla poslednju proveru pre štampanja.
Ma dobra je pesma, meni se đa.
Jbg, ima delova koji su teški transfer, kao ono Lazar sveti i Jovan sa neba Kosovo brani. Ivana Žigon.
Ali ima baš moćnih delova, kao dok me na živo seku ko junca i kažu čuvaju crkvu od ljudi. Ili i svet je zastao upravo celi, zaustavljen božanskom iskrom. Mada mi to zvuči poznato od ranije.
Uglavnom, moćna je pisma. Uglavnom.
Песму је написао Немац... причитајте!
СРПСКО СРЦЕ ЈОХАНОВО
Ово су моје опроштајне речи
које приносим времену што следи,
можда ће неком рану да залечи
неког ће другог љуто да увреди
Зовем се Јохан, Немац по рођењу,
од оца Ханса и мајке Грете
наша је кућа знана по чувењу,
у раскоши живех к'о једино дете.
Наследих фабрике, силна имања,
непрегледне шуме и бројна стада
радост ми трајаше све до сазнања
да тешка болест мноме влада.
Доктори рекоше да нећу дуго
годину једну ил' можда две
свет ми се сруши, о моја туго,
у једном дану нестаде све.
Рекоше нећу издржат више
најбољи доктори који постоје,
једини лек је, сви се сложише,
да замене другим срце моје.
О, судбо моја, о дивни часи,
најлепши мој животни трене,
када из болнице стигоше гласи,
нашли су доктори срце за мене.
За цену човек тада не хаје,
и не знам да ли за то постоји,
нисам чак пит'о ни ко га даје,
кад живот нови мени предстоји.
Операција прође у најбољем реду
са новим срцем несташе боли,
тек онда схватих, кад скинух
беду,
колико се живот цени и воли.
Недуго затим, кроз ноћи тавне
у сну ми прилазе лица нека
и звона цркве православне,
буди ме њихова тужна јека.
Јасно видим пределе стране,
прелепе шуме и поља плодна,
ливаде и потоке разигране
брдашца блага и винородна.
Видим и двориште између плота,
амбар и шталу, стазу до куће,
старину неку што дуван мота,
док гледа кера и звиждуће.
Старица крхка живину ваби
док баца просо из мале зделе,
а онда журно ка штали граби
да пусти на воду шарено теле.
Прелепа жена, гипка к'о срна,
двориштем хита да ручак стави
за њом вијори коса јој црна
и мало дете очију плави.
О, та ме слика ходила често,
сновима мојим давала срећу,
спавао нисам ал' то је место,
стварало љубав у мени већу.
А онда дођоше ружни снови,
које не могах да пребродим,
насташе неки предели нови,
којима свезан, у колони ходим.
Угураше нас затим у нека кола,
пут је трајао бескрајно дуго,
уз псовке, претње, тренутке бола,
од звери се нисмо надали друго.
У Жутој кући, у граду Бурељу,
сазнасмо тако је месту име,
у албанском приватном мардељу,
тамничише нас до почетка зиме.
Последња слике које се јежим
беше зелена маска докторска
и лице које видех, док лежим,
како се кези мрцина мрска.
И светло јако, јаче од сунца,
које ми сева мозгом к'о стрела
док ме на живо секу к'о јунца
и крв док шикља, последња врела.
Задње што видех бејаху руке,
шиптарске како дигнуте стоје,
на њима дрхтећ' уз тешке муке
још увек куца - то срце моје.
*
Тај урлик страшан што небо пара
враћ'о ме стално из ноћних мора
све сам мислио да сан ме вара
и спас да доноси једино зора.
Кренух на пут, непознат, далек
да нађем извор несаних ноћи,
да решим једном, али за навек,
куд срце вуче - где морам поћи?
Косово беше циљ мога пута
тамо ме поведе душа и тело
кренух к'о путник који не лута
коме је познат и крај и село.
Угледах цркву из снова мојих
пред њом је стража, то ме зачуди,
са војском неку реч прозборих
кажу да чувају цркву од људи
Какви су људи што би да сруше
лепоту ову из средњег века
имају ли они бар мало душе
знају ли каква их судбина чека?
Пред мојим очима пукло село
око њега свуда бодљикава жица
к'о да га нешто за век проклело
и људе у њему згрчених лица.
Гледај Европо, завриштах тада
погледај свете ту правду нашу
докле ће овај народ да страда,
а други и даље оружјем машу.
Изнад те туге, изнад те жице,
осетих поглед који ме тражи
угледах познато дечије лице
које ме ноћу сновима блажи.
И приђе мени кроз жица сплет,
загрли ручицом око врата
то божје биће, небески цвет,
прозбори нешто: "Тата, тата".
А срце моје к'о лудо скаче,
шавови хоће да попуцају,
шта ли те речи њему значе
да ли се можда препознају?
Нисам ни хтео ал' моје руке
кренуше к њему некако саме
то дете нежно, о моје муке,
беше к'о зрачак из љуте таме.
Жена из снова дојури с врата,
из оног истог дворишта преко,
"Милане сине, то није тата,
он је на небу негде далеко.
Наш Јован сине Косово чува
заједно горе с Лазаром светим
чујем га увек кад ветар дува,
тебе кад гледам њега се сетим."
Стојимо тако, жица нас дели,
а срце спаја љубављу истом,
и свет је застао, управо цели,
заустављен божанском искром.
У повратку мало застах по страни
задивљен, поносан и препун
среће,
док Јован и мртав Косово брани,
Србима га нико одузети неће.
Од јуче ја сам Петровић Јанко,
рођењем Немац, Србин по вери,
написах ово јер желим жарко,
истину да сазнају светске звери.
Од стида мало да погну главу,
злочинце казне - добро их знају,
жртвама српским да одају славу,
имена њихова вечно да трају.