Hahaha dobar
lajk
Ћути бре крајишник
Koliko njih kad dođu u BG hrle na Kališ,u Knez,Skadarliji,a meni je to kao da sam izašao u svoje dvorište i prošetao svojom ulicom. Još nešto...ko ne kaže kod Konja,za mene NIJE pravi Beograđanin... Jer to nije ruganje Knezu,nego pravi BEOGRADSKI SLENG...
Ja kad sam u Knezu radio išao sam samo na zadnji ulaz u Sremsku, jer Knez nije za Beograđane.
Čru stori, inače.
mi beogradjani smo u svom gradu manjina..ko je to dozvolio?zbog cega?odakle? i jos neka pitanja ostaju bez odgovora
Ja živim u Višegradu i pravi sam Beograđanin...
ja zivim 150km od slavije
imal' govana u septičkoj jami
Gde si radio agilni
Sa Vračara sam... deveta generacija... poslednji Mohikanac. Juče me je probudila buka... umesto klavirske etide na koju sam kao dete navikao, čuo sam zvuke malja i pneumatske bušilice. Zatekao sam komšiju (neću reći odakle je, ali iz jedne južne države sa izlazom na more) kako obara zid na kome se nalazio predivan predratni mozaik. Kada sam ga pitao šta radi, odgovorio mi je na nekom nepoznatom jeziku. Pozvao sam policiju, ali i oni su govorili istim jezikom, i grohotom se smejali meni i mom uplakanom detetu. Otišli su, ne videvevši razlog za žalbu... došli divlji oterali pitome.
Predlazhem vam da predjete na ovu temu
https://vukajlija.com/forum/teme/67723?strana=1
ne
Po poslednjoj statistici (ako je verovati), ima ih malo više od 300 000.
E sad, moje viđenje i iskustvo:
Kvazibeograđani udaraju odvratan akcenat koji podseća na komediju ,,Pokondirena tikva'' (autor: Jovan Sterija Popović). Toliko su umišljeni, da je to neverovatno. Šteta i gomnjive motke. Malo je onih koji kad dođu u Beograd ostanu to što jesu, samo se blago uklope u okolinu i ,,izravnaju'' svoj akcenat najpribližnije prirodnom izgovoru Beograda, ali se i dalje čuje njihov prirodan akcenat. Među takvima sam i ja.
Beograđani ne udaraju takve akcente, i zapravo su baš pristojni i jako prijatni za druženje. Nema mnogo onih koji se prave važni svojim poreklom (mada se nađe po koja osoba), nasuprot Kvazibeograđanima koji uvek napominju da su iz bEOgrada.
Hajde nešto lepo i za Zemunce. Sačekaću.
Pa, zapravo ih i nema. Beogradjani, oni pravi (koji su tu bili bar treća generacija, značili su nešto u javnom životu i imali solidno obrazovanje) - pobijeni su, proterani i pozatvarani do tamo negde četres osme, učinjeni državnim neprijateljima, oduzeta im je imovina...Jednom rečju, sistematski su uništeni, jer jako gradjanstvo je bilo velika prepreka u stvaranju novonastajućeg projekta (slično su prošli i ostali gradovi, razume se). Na svom vrhuncu šezdesetih i sedamdesetih, kada je Beograd bio jako kulturno, umetničko i političko uporište u Evropi (pa donekle i čitavom svetu); kada su se na njegovim ulicama i u kafanama mogle sresti veličine poput Andrića i Selimovića, Kiša, Lubarde, Duška Radovića, Miljkovića, Vaska Pope, Djuze Stojiljkovića, Pavla Vujisića...Njegovu elitu nisu činili Beogradjani - svi ti ljudi došli su mahom iz drugih republikai gradova.
Što se pak današnjeg gradjanstva tiče, ono je podeljeno u tri kategorije - pravi Beogradjani (porodice koje su treća ili četvrta generacija rodjenih i odraslih u Bg-u, kojih ima vrlo malo i u čije krugove je prilično teško stupiti), polu - Beogradjani (ljudi koji smatraju da je sama činjenica da su se tu rodili i odrasli apsolutno dovoljna da bi se smatrali Beogradjanima, iako su im se roditelji, poreklom iz Niša i Paraćina sreli tu na studijama i ostali da grade porodicu), i treći, dodjoši iz Bosne, Crne Gore, Like, Korduna, i manje ili više ruralne unutrašnjosti same Srbije. Medju njima ima svega i svačega (od do), mada su daleko manje izveštačeni iritantni od druge kategorije ubedjenih Beogradjana, kojima bi Gaga Nikolić i Prele, da su živi i u snazi, lupali ćuške i slali ih u radnju po cigare. Sve u svemu, konglomerat ljudi na višem ili nižem stupnju socijalnog razvoja koji čine jednu društvenu celinu ca crnim kvadratom na geografskoj karti. Grad je izgubio oba identiteta (predratni i poratni), i sada tumara obezglavljen i duhovno osiromašen. Ljudi koji sa strane dolaze u njega, mahom nastoje da se izbore za sopstvenu egzistenciju i sebično grabe sve što mogu, ili se zadržavaju koliko je neophodno i potom vraćaju u postojbinu, ili odlaze nekud dalje - jednom rečju, ljudi od kojih je nemoguće očekivati da gradu povrate makar i zrak starog sjaja; ljudi koji ne svrgavaju diktatore, ne donose nove ideje, čija imena neće poneti ni neki sokak na Banovom Brdu a kamoli ulica ili čak bulevar. Na svu sreću, grad obiluje bogatom istorijom, muzejima, legatima...I skriva iza bedema i po zbijenim uličicama nekakav tvrdoglavi, neiskorenjivi - kosmopolitski duh, koji ga čuva od propasti. Po rečima Lekorbizijea, najružniji grad podignut na najlepšem mestu. Možda. Svejedno, zauzima u mom srcu jedno posebno mesto, volim s vremena na vreme da provedem u njemu makar dan ili dva, ako nisam u stanju da boravim duže. Volim ga zbog ljudi - onih koji su živeli i, možda, onih koji će jednom živeti. Zbog ovih današnjih ipak malo manje.
Vukajlija
Dok je beograd bio kasaba ( i ostao), Zemun je bio grad. Nikad nije smrdeo na balegu (osim na Senskom trgu gde je bila stočna pijaca) kao Beograd, već na ribu i reku. Ali, kao što i biva, sve se promenilo, osim Dunava. Sećam se ko klinac, živeli smo u ulici Francital (sadašnja Prvomajska) i odmah posle rata, komunisti oterali baba Švabicu, moju prvu komšinicu kao i ostale folksdojčere u kraju. Došli kolonisti, prvoborci, negde iz neke zabiti. Nisu znali ni šta je arteski bunar, ni kuće u šre, jedino što su imali bila je kamenčina i sir i mješine koji ne može da se meri sa sitnim sremačkim sirom. I tako se tu kotili i kupili plac posle nekog vremena za decu na Franjinim rudinama (tamo gde je sada naselje Altina). Već 60ih godina, počela je navala ličana, kordunaša, bosanaca na Franjine rudine, koje je posle nastavio Šešelj. I polako počinje propast starog ugarskog Zemuna i uklanjanje tabli sa nazivom Zimony na prilazu gradu. Došla nova buržoazija i ubila duh Zemuna, poznatog na latinskom kao MalleVilla - zli grad.
Čuj kasaba, a još Rimljani, pa i Kelti pre njih, tu osnovali grad
Dok sam išao u školu,uvek sam imao problem,kada na pismenom iz srpskog dobijemo temu-"Kako sam proveo zimski raspust"... Ili za praznike... Više od 3/4 njih je išlo "kod babe i dede na selo"... A ja? Ja sam morao da izmišljam. Nemam ni babu na selu,ni dedu negde po bivšoj YU... Ni strica,ni tetku... Ja na Voždovcu,tetka kod Juge,stric u blokovima... Gde sam ja mogao da odem? I bilo mi je krivo...Malo sam i ljubomoran bio... Svi idu negde,a ja se sankam po voždovačkim strmim ulicama,ili praznike provedem vozajući bajs od kuće do Banjice .. Tada je bilo tako... Mnogo posle toga sam ukapirao šta znači reč "dođoš",i da je NAS,Beograđana, jako malo... Al' neka... Ne damo se..