Kako vaspitati dete da postane čovek tj ljud'na
Rekli o sajtu
Vukajlija, lijek koji je potisnuo iz upotrebe Edronax, Zoloft, Prozac, Aktivin H i ostale antidepresive. Nuspojave su: grčevi u trbušnim mišićima, suzenje očiju, ludački osmjeh i lako se navući na njega.
Psiholog · 20. Februar 2011.
Djeca jesu nemoguća, to stoji... i to koliko je zajebano imati ih ne možemo ni skontat dok ne dođemo u tu situaciju. U pravu si ti što kažeš lako je vama filozofirat, kad nemate klince...
Ali opet, šta drugo i možemo osim toga? Valjda je dobro i poželjno imati neki koncept u glavi šta i kako, barem u najgrubljim crtama?
I s druge strane, nije ni djeci uvijek 3 godine ili 5 godina. Mislim da se ovaj video najviše odnosi na tu fazu. Lično mislim da je veliki broj roditelja, ponašajući se po nekim instinktima, poprilično OK, dok dijete ne napuni nekih 10 godina...
E nakon toga, dijeca već postanu dosta pametnija, ali baš tad mnogo roditelja počne da griješi dosta, i da pravi promašaje... A tad su možda djeci i najpotrebniji, ne u smislu da im zadovoljavaju osnovne potrebe, mada još uvijek i to, već da budu neka vrsta mentora.
Dakle, ono što bi ja mogao preporučiti, jeste da ljudi pokušaju sačuvati živce dok dijete ne uđe u te neke malo ozbiljnije godine, jer tad stvarno treba paziti šta radiš i kako.
Ja cu da usvojim a zenu cu prisiliti uticajem jednog dana kad postanem sef pekare ili benzinske stanice
U redu celt, ako mi koji nemamo decu nemamo ni pravo da komentarišemo onda može da se zaključa tema odmah, jer ne znam da li još ko ima decu.
Slažem se da čovek mora da radi na sebi i bude primer u praksi a ne hodajuća teorija koja od nekoga nešto očekuje a sam to ne primenjuje. Želeo sam da tema bude o praktičnim stvarima i situacijama iz realnog života, kada si trezan, odmoran i motivisan, šta bi neko preduzeo kao pozitivan korak u smislu vaspitanja (ako je uopšte moguće biti sve to kad si u braku i imaš decu).
Mislio sam da poenta teme bude neka razmena iskustava, a pre svega mišljenja, teorijskih naravno, koja su opet naravno go kurac za ono što je u praksi, a što ne mogu ni da pretpostavim kako je dok ne doživim lično.
Ali mogu da sabiram iskustva i savete drugih, da učim posmatrajući druge a pre svega sećajući se kako sam ja odgajan i šta smatram iz tog perioda kao dobro a šta kao loše sutra da primenim na svojoj deci.
Jovina tabela me podsetila na neku sličnu koju sam ja jednom pravio u smislu kako bih i šta lično primenio kod svoje dece u smislu nekog vaspitanja/obuke.
-Ja sam na primer morao da stavljam protezu za zube u 30 dina jer to nije ispravljeno na vreme i kad je bilo bezbolno i dosta jeftinije.
-Morao sam da učim na teži način da vozim biciklo
-Čak i da vežem pertle sam učio od drugih jer niko sa mnom nije seo da mi to pokaže.
-Želeo sam da radim preko letnjeg raspusta ali mi nisu dali
-Kući sam radio kao konj a nikad nikakvu satisfakciju nisam dobio od toga, osim hrane i smeštaja, ako se to može nazvati platom za rad, ne kažem da treba dobiti pare za pomoć oko kuće ali ako si tipa pre podne u školi a posle podne sa 15-16 godina radiš kod kuće na mašini koja proizvodi betonske blokove i plus ne dobiješ ništa osim etikete da si debil, može biti prilično demotivišuće kasnije u životu mora se priznati, jer podsvesno stekneš utisak da se rad ne isplati, čak obrnuto.
-Nisam imao priliku da naučim da plivam, pa kad sam to probao u kasnijem životnom dobu i došao do toga da se davim i da me iz vode spasava drugar koji takođe ne zna da pliva ali je uleteo za mene, odustao sam i od toga.
-Kad sam hteo u grad uvek je bilo -šta ćeš tamo, ako ostanem kući uvek je -šta ćeš kući, što nisi izašao. Ako sam seo što sediš, ako ustanem -što ne sedneš.
-Nisam išao u jaslice niti u vrtić, a moji se nisu toliko družili ni sa kim u selu, pa posle kad sam krenuo u osnovnu kao da sam spao sa Marsa.
-Nisam imao priliku da naučim da igram kolo na primer, da skijam, jašem konja, vozim rolere, skejt i mnoge druge sitne stvari koje su naizgled nebitne ali kad se skupe čine jednu veliku zajebanu skupinu.
-Plus ono za bušilicu što sam već naveo i milion tako nekih sitnica koje su konkretni primeri konkretnog vaspitanja koje može osnažiti dete kao ličnost ili ga sjebati u nekom pogledu. To su neke stvari koje bih ja na primer iz mog ličnog iskustva uradio drugačije sutra kada dobijem decu. Jedan od retkih pozitivnih primera kojih se sećam jeste to što mi je omogućeno da polažem vozački za C i E kategoriju čim sam napunio 18 leta, a i to je bilo samo iz razloga da kad idemo negde na slavu/svadbu/veselje mogu ja da vozim pijane pretpostavljene, ali opet daj šta daš, vidim sada mnoge kolege koje polažu vožnju u svojim kasnim dvadesetim i nije im nimalo prijatno, zato hvala roditeljima na primer na tome i to je nešto što bih primenio kod svoje dece.
A ovo što si ti celt naveo ja poštujem i sigurno je da ne mogu da razumem težinu svakodnevnih situacija sa živim bićem koje je proisteklo od tebe i zavisi od tebe u svakom smislu. Nije mi ni bila poenta doticati se tog aspekta odnosa prema deci gde se raspravlja koliko psihički jak i stabilan čovek treba da bude, niti neko ko nema decu može da savetuje nekoga ko ima, ali može da prihvati savetz konkretan savet. Tvoja priča i zakljičak o roditeljstvu me podseća na ono što se može videti po serijama, tipa ćale kaže klincu popravi ocene a klinac mu odgovori -ni ti nisi imao dobre ocene i šta ćemo sad. U tom kontekstu sam razumeo tvoju tezu -nemoj se ponašati onako kako ne želiš deca da se ponašaju. Ali dobro je imati i takav odnos sa klincem, ja sa mojima nisam smeo uopšte da razgovaram ni o čemu, a kamoli da upirem prstom u hjihove greške time pravdajući svoje.
Još jednom kažem, zamislio sam temu kao skup konkretnih primera, dobrih ili loših, iz iskustva ili okruženja, koji pomažu osnaživanju ili sjebavanju ličnosti deteta, a ne kao pokušaj razumevanja 24 satnog emotivnog odnosa na relaciji roditelj-dete, jer to je preobimna tema i priznajem da se ne može razumeti dok se ne dobije potomstvo.
Tako da ako neko ima primere, ili konkretne savetez podijum je vaš.
@jovor
pazi, jeste, ali opet nije. deca dok su mala kupe od tebe emotivne reakcije na nesto a boli ih kurac za to sta pricas i sta im prikazujes, odgovaras i slicno. sta si reko - nebitno. kako si reko - sve.
dok su mali trebaju da budu oko emotivno stabilnih osoba kao oslonac, i da vide razlicite reakcije razlicitih ljudi, normalnih i nenormalnih na ono sto rade, kako bi uvezbali kako da se iznivelisu sta je "normalna" reakcija na sta, i kako treba da se oseca ovo, ili ono.
ako to sjebes sjebao si za psihologa, na zalost. a ovo je ono sto ces da preneses bez obzira na knjige i teorije. plus i totalno ne zavisi samo od tebe, nego i od uze i sire familije, poznanika, tako da... srecno.
generalno ovde nije lose uticaj sredine, izjednacava malo stvari za koje si ti nenormalan, pa bude prilagodjenija osoba. ako je sredina ok.
kasnije, dolazi razum i onda postaje bitno sta pricas i ovo sto pominjes, al to je to sto kazes kad krecu u skolu i na dalje. onda pocinju da budu svesni ne toga kako se ponasas nego sta pricas, jel ti imaju reci tezinu, jel obecanja drzis, jel mogu da "trguju" sa tobom, gde su verbalne a ne emotivne granice itd, i tu razvijaju malo kompleksniju licnost.
kasnije ne znam, reci cu ti. cenim da pocnu da gledaju ko si ti u drustvu i kako funkcionises jer to primecujem za sad.
kako god, predug je to proces za nesto vestacko sto ces da radis sto nije tvoje. radices u pogresno vreme, neiskreno i jos milion stvari, a svodi se na kraju da ako stvarno ne zelis da zaseres ili totalno nemas interesa pa zapostavis dete, neces mnogo da pogresis.
jebote ovo za pitanja... sve sto treba je da odgovoris na nacin na koji si siguran da to sto si rekao jeste to, i dete prihvata to. traze sigurnost a ne tacan odgovor.
ukapiras to brzo sa detetom, ovo ostalo je zajebavanje za filmove i komicare.
ustvari sta jedem govna sa detetom. tako je i sa odraslima.
Poslušajmo Celta, u pravu je čovek.
- radite pre svega na sebi, na tom detetu koje ste i sami nekada bili i koje teško da je vaspitavano baš skroz kako treba. Istraumirani smo svim i svačim, i na tome nam se ne može zameriti. Naši roditelji su u brakove mahom ušli iz velikih zaljubljenosti i ljubavi, to su bile božanstvene romanse, mnogo strasti, seče vena...I 70% tih brakova su se raspali, ili su opstali na nekakvoj usiljenosti. Nije dakle ni čudo što se venčavamo sa 35 - 37 godina. Oprezni smo. Biramo. Hoćemo jedan brak, i da bude normalan, zdrav, stabilan (koliko se može). To je već loša atmosvera za dete, sama po sebi.
- dozvolite mu da bude dete, a ne projektovani lekar, pravnik, sportista, Stefan Milenković itd. Kinezi su sa kontrolom radjanja napravili opasan problem - jedno dete, dakle sve ulažem u njega, ima da se školuje i bude uspešan, ugledan; na klavir od treće godine, na francuski od pete...Sjebaćete decu.
- postoji tri vrste grešaka u vaspitavanju - male, veće i jako velike. Jako velike se posle, kada stisnu zube, bace špric i potraže pomoć psihologa, nelako rešavaju. Ako je majka pod jakim stresom - i dete je pod stresom. Ako se svadjaš sa ženom a dete nema pojma o čemu se radi (vidi da nešto nije u redu) - kriviće sebe. Ako se bijete pred njim još gore.
- ako otac u detinjstvu (i mladosti) ošamari ćerku, samo jednom - ova ima oko 80% šanse da se uda za nasilnika koji će je lešiti od batina i po 20 godina, dok se konačno ne reši da ga ostavi (vrv i neće) ili je ne ubije.
- uložite sebe, ljubav i svoje vreme (nije lako, pogotovo kad radiš 50 sati nedeljno i iscede ti na poslu i zadnji atom snage). Greške ćemo svakako svi praviti, ali ljubav, razumevanje, osećajnost...Kompenzuju i potiru najveći deo. Nismo savršeni, ni deca nam neće biti savršena - i to je u redu.
- e da, i jedna knjižica, zlata vredna. Što bi rekli ljudi svaka bi kuća trebala da je ima. Ako već hoćeš da izbegneš greške sa detetom, a valjalo bi i po sebi malo da pročešljaš (da smo normalni ne bismo visili ovde ind frstplejs, a kamoli još koješta čime kompenzujemo razna sranja i nedostatke), kupi si knjigu koju kačim u idućem postu (radi preglednosti).
https://www.delfi.rs/knjige/105236_drama_darovitog_deteta_knjiga_delfi_knjizare.html
"Mi ni najmanje ne možemo da izmenimo svoju prošlost; ozlede koje su nam nanesene u detinjstvu ne mogu se potpuno ukloniiti kao da ih nije bilo. Ali možemo sebe da promenimo; možemo sebe da “obnovimo” i da ponovo osvojimo svoj izgubljeni integritet. To možemo da učinimo na taj način što ćemo se odlučiti da pobliže osmotrimo u našem telu skupljeno znanje o prošlom zbivanju i da ga približimo svojoj svesti. Taj put je, u to nema nikakve sumnje, neugodan, ali nam u mnogim slučajevima pruža mogućnost da konačno napustimo nevidljivi i tako surovi zatvor detinjstva i da se od nesvesne žrtve prošlosti preobrazimo u odgovornog čoveka koji poznaje svoju istoriju i živi sa tom svojom istorijom".
Evo sad je i vrsni pedagog, nema u sta se melkor ne razume
:)
Pa kad se interesuje čovek da spozna sebe i čita za razliku od tebe kome je to previše smor.
Ejduse spoznaj ovog mog dole
Teorija je uvek zanimljiva.
Zabrinutost večito prisutna. I dok se nema sopstvena porodica i posle, kada se sopstvena deca već uveliko "vaspitavaju".
Pre toga treba obaviti važan posao. Od njega sve zavisi. Izbor buduće žene tj. muža.
Teoretisanje u bilo kojj etapi je efikasno kao razmena mišljenja.
Primena teorije u praksi ni izbliza nije komplikovana kao što izgleda.
Nisam sve čitala ali mi se čini da niko nije spomenuo granicu.
Roditelj koji to ume da postavi na pravi način, u ispravnom trenutku i da je, nakon provere da li je na pravom mestu, sve vreme "drži" je obavio dobar deo posla.
Postavljanje granice izjeda lična nedoslednost i nestabilnost, grubost ili preterana fleksibilnost i ko zna šta još.
Lako je mudrovati.
Jedina procena sopstvenog umeća roditeljstva se dobija tek pošto vam se deca osamostale.
Tada nepogrešivo znate gde ste bili maestralni i gde ste pojeli govno.
Da dodam: ako se deca ne osamostale do 25.-26...roditelj je već pojeo vagon govana.
Ovo je vrlo važna predradnja.
Iako se nismo slagali oko mnogih drugih stvari, sa bivšom suprugom u potpunosti sam se slagao u vezi sa vaspitavanjem i podizanjem i, što je vrlo važno, brojem dece. Isto se nastavilo i posle razvoda - saradnja i briga oko dece nikad nije bila kamen spoticanja.
Sad, kad je dvoje već odraslo, a jedno je na pragu srednje škole, zadovoljan sam kako su ispali, posebno kad je u pitanju socijalizacija. Naravno, uviđam neke stvari koje sam mogao bolje da uradim (mogao sam da dajem bolji lični primer), ali s obzirom na to da smo im malo povlađivali posle razvoda - odlično je ispalo. :)
Kao što reče Celt - najvažnije je da se pred njima ne ponašaš onako kako ne želiš da se oni jednog dana ponašaju.
Zavisi Bul, ako omrznu roditelja, namerno će gledati da se ponašaju i žive potpuno suprotno njegovim načelima. To nije retkost.
https://www.youtube.com/watch?v=JXEiqJeuEAQ&ab_channel=%D0%A3%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B6%D0%B5%D1%9A%D0%B5%D0%98%D1%80%D0%BC%D0%BE%D1%81
Podrazumeva se da se roditelji i deca međusobno vole, oni drugi slučajevi su za neku drugu temu.
pitanje je koliko iko može da se osamostali u doba kada nemaš ni da budeš podstanar a ne daj bože da kupiš nešto
ironično, čini mi se da su jedini ljudi koji imaju para da se odsele upravo oni koje je izobilje para i tata razmazio
Svaki dečak posvesno priželjkuje smrt oca, do izvesnog doba. Otac mu uskraćuje da ima majku na potpunom raspolaganju; neprijateljstvo izmedju sina i oca je nagonska i normalna stvar. Kasnije se to naravno menja; ali ako do pete godine napraviš izvesne propuste odredio si ga praktično za čitav život. Trauma nije neophodno posledica lošeg stanja u porodici - trauma je stav deteta koje razvije u odnosu na stvari koje se roditelju mogu učiniti banalnim. Dete, kako ne bi izgubilo ljubav i sigurnost, mora da se prilagodjava, čega posle naravno nije svesno (ako piškim u krevet neće me voleti, ako ne pojedem sve neće me voleti, ako galamim u 8 uveče neće me voleti, ako ne se posvadjam sa drugim detetom u vrtiću neće me voleti...). Gadne stvari. Oko 90% homoseksualizma nije urodjeno već - stečeno. Negde je pošlo naopako sa ocem (uglavnom majkom) i dete je zastranilo. Slučajevi vraćanja hardkor gay čoveka heteroseksualizmu nisu nikakva retkost. Nasilje koje iskazuje čovek u mladosti je potisnut bes i agresija koji nisu imali mogućnost da se ispolje prema roditelju, radikalno i rušilačko političko delovanje - takodje. Zajebana psiha skroz.
...Heroin, alkohol, kocka, maltretiranje žena, perverzije, kupoholija, radoholija, nenormalno debljanje...Posledice konflikta iz detinjstva kojih ljudi nisu svesni i ne umeju da ih reše. Znam da zvuči bezumno i apsurdno, ali ljudi koji npr biju žene - nisu krivi. Nije svojevoljno i ne mogu da prestanu. Jedino da ga izlomiš od batina pa da se dovede u red; no prvom prilikom, čim ne bude opasnosti - učiniće to najverovatnije ponovo.