Na prvi pogled, sve deluje idilično, još jedan plavo-beli frižider sa utisnutim logom poznate industrije zamrznutih proizvoda u lokalnoj radnji na periferiji grada.
Takvi frižideri imaju svoju životnu priču. Ali, za razliku od onih centralnih gradskih sladoledžijskih frizova, on nikada nije imao samo jednu ulogu niti je bio onako upicanjen zajedno sa suncobranom i kantom za omote, u istim plavo-belim bojama industrije. Društvo mu uvek pravi kartonska kutija smokija koja imitira mesto za odlaganje đubreta. On nikad nije zaključan, jer nema ko da ukrade od lokalnih pijanaca što bleje ispred i verno stražare. Cigani se ne računaju, manjak odlazi na otpis. On je i astal na koji se redovno kače pakle cigara, obrisi sa dna pivskih flaša, prašnjavi laktovi umornih fizikalaca kada se vraćaju sa štele dok otvaraju apatinca 0,6. I naravno, u tom frižideru nisu samo sladoledi. Tu se hlade piva, kisele, koka-kole, smrznuto povrće i mešavine, čokolade, napolitanke, a od sladoledžijskih specijaliteta, tu su samo oni najjeftiniji i oni najskuplji. Jer oni jedino i idu. Nema srednje klase u žestokim predgrađima.
