Nema tu šale, situacija je ozbiljna toliko da bi i mars pljucnuo kap vode kao dokaz samo da se smirimo. Obično toliko napeto i vanredno stanje u porodici da u takvim situacijama svi ćute a majka pere suđe koje odzvanja jedino u sobi. Ako je ljeto stvarno čuje se neka muva kako proleti i šuškanje kese za smeće prilikom bacanja slomljene muvalice. Biti muž čovjek, možda jeste teško, ali jebo te nemoš postat čovjek ako te otac dobro ne ugna u red, ako nekad ne zadrhtiš od njegovog pogleda, jebajga od tebe nikad ni čovjek ni muž vjeruj mi. Valjda se čovjek tako uči poštovanju, nešto kao u vojsci.
Nedelja, ručak, mama je okupila balafurdiju bar danas da zajedno obedamo i zaličimo na famili. U uglu sobe bačena jakna, skajna ofucana, kao da je masna, pantalaone takođe masne (mama je govorila da su kao šoferske)... Tata je došao sa posla.
Oči krvave, zadihan u ruci drži nekakvu knjižicu, i onako u šmotavim gaćicama gleda u pravcu majke, upitno, blijedo i izgubljeno. Majka veze neki milje i bode prste, nečujno zavlači ranjeni prst u usta i pose krv. Na stolu kajgana, u tiganju bez ručke, nekoliko kašika i pogača, na televiziji film o krstaškom ratu, dva razvijena kočijaša šibaju svoje konje, kao na hipotromu, sa zamhnutim mačevima, u jednom trenutku ovaj loši protura koplje ovom drugom u točak kočije, (nikad nisam zaboravio) drvene prečage na točku počinju da se lome, i sprema se kraj mom bradatom heroju...Mama: pa jeli moguće moj Bože?!
Ja: Tata svrdla! Tata svrdla! Tata gle šta mu radi!!
Tata: jeste boga mi, jebem li im sve, trijes godina nikad zakasnio, radio ko crnac, jebaše mi majku, od čega ove nesreće na naranim sad?! Đe sad tehnološki višak, višnulo ih u glavu bre!
Ja:tata, tata, svrdla!
Tata: e ako te gađam petom krmačo jedna, krape jedan blesavi, zaveži više!!
Ja: ??
