Muški WC u jezivim kafanama, propalim školama, po jedva držećim autobuskim stanicama, uglavnom po provincijskim mestima. Godinama nije vođena briga o njima, poslednji put su očišćeni za vreme neke posebne svečanosti, a to je bilo krajem osamdesetih. Od tada do danas te komore su izložene štetnom faktoru organskog, prirodnog otpada, učestalog uriniranja i sranja van čučavaca i wc šolja, po pločicama, po zidu. I tako sve dok se ne dostigne visoki stadijum radijacije pri kom niko nema hrabrosti da ponovo uđe u njega.
Autobuska stanica u Čačku ima jednu ovakvu komoru i gotovo se retko ko usuđuje da uđe u nju zbog štetnih uticaja trulog smrada na čulo mirisa i uopšte ceo organizam koji se degradira tokom boravka u njoj. Tek poneko, stranac koji ne zna tačan status tog WC-a ili neko koga stvarno pritera, uđe unutra i nakon dva minuta, kako biva, napolje ne izađe isti, koža mu se stvrdne, kosa opadne, nos se zapuši, vid zamagli. Ostaje celi život istraumiran i ozlojeđen, oštećenih čula sa sećanjem na taj prokleti WC.
Ima ih, ima i po Nišu-javni klozeti, zabravljeni i zamandaljeni za vjek i vjekovma. Al će im se obraduju neki budući arheolozi, ima da budu pravo nacionalno blago, blago nama. TROL.