Ćutiš, bleneš u neku skroz random tačku, a kroz glavu ti prolaze mnoge stvari
od kojih bi se u društvu prosto izblamirao; da se misli mogu videti golim okom.
Na sreću, to nije slučaj. Najčešće, stvari koje se nekako prišunjaju u tvoju
glavu jesu preuveličavane tvojom sopstvenom maštom, a često su veoma neorganizovane i nasumične. Nabrajam:
- dupe nečije mame; neretko se desi da te mozak zajebe pa to bude tvoja mama
- psovanje majke svima redom oko tebe, ali opet to zavisi od raspoloženja
- nešto veoma bolesno što si video na internetu, kao npr. čovek koji je umro
od unutrašnjeg krvarenja posle analnog seksa sa konjem
- seks sa novom nastavnicom nemačkog
- pitanje o postojanju vanzemaljaca
- psovanje majke Hrvatima, Muslimanima, ali najpre zapadnjačkim govnima zato što su nas bombardovali
- hrana, po izboru
- piće, najčešće alkohol ali onda se setiš poslednjeg lošeg iskustva
- psovanje majke političarima redom
- seks sa masnom šalterušom na autobuskoj stanici (opet jebeni mozak)
- muzika, muzika, muzika i muzika; da li je dobra ili loša nije ni bitno
- preživljavanje u stilu Ber Grilsa
- svemirski brodovi i ostala tehnologija
- pitanje o ukusu fekalija (niko ovo neće da prizna, ali da ga jebem)
- neki mnogo bolesan pornić; Japanci su čudo
Elem, posle svih misli koje mogu biti u nečijoj glavi, čim neko primeti da si
se otisnuo u nepoznate dimenzije ljudskog uma, pobegao na svoje srećno mesto,
sam sa sopstvenim mislima, vratiće te u stvarnost onim brižnim
pitanjem: "Gde si?". To je kao da te neko prekine usred dugačke sesije sranja.
Zar čovek ne treba da bude sopstvena individua? Zar ono malo privatnosti što
imamo treba da nam uzmu, tako da ni u sopstvenom umu ne možemo naći mira?
