Gde si

Ћутиш, бленеш у неку скроз рандом тачку, а кроз главу ти пролазе многе ствари
од којих би се у друштву просто избламирао; да се мисли могу видети голим оком.
На срећу, то није случај. Најчешће, ствари које се некако пришуњају у твоју
главу јесу преувеличаване твојом сопственом маштом, а често су веома неорганизоване и насумичне. Набрајам:

- дупе нечије маме; неретко се деси да те мозак зајебе па то буде твоја мама
- псовање мајке свима редом око тебе, али опет то зависи од расположења
- нешто веома болесно што си видео на интернету, као нпр. човек који је умро
од унутрашњег крварења после аналног секса са коњем
- секс са новом наставницом немачког
- питање о постојању ванземаљаца
- псовање мајке Хрватима, Муслиманима, али најпре западњачким говнима зато што су нас бомбардовали
- храна, по избору
- пиће, најчешће алкохол али онда се сетиш последњег лошег искуства
- псовање мајке политичарима редом
- секс са масном шалтерушом на аутобуској станици (опет јебени мозак)
- музика, музика, музика и музика; да ли је добра или лоша није ни битно
- преживљавање у стилу Бер Грилса
- свемирски бродови и остала технологија
- питање о укусу фекалија (нико ово неће да призна, али да га јебем)
- неки много болесан порнић; Јапанци су чудо

Елем, после свих мисли које могу бити у нечијој глави, чим неко примети да си
се отиснуо у непознате димензије људског ума, побегао на своје срећно место,
сам са сопственим мислима, вратиће те у стварност оним брижним
питањем: "Где си?". То је као да те неко прекине усред дугачке сесије срања.
Зар човек не треба да буде сопствена индивидуа? Зар оно мало приватности што
имамо треба да нам узму, тако да ни у сопственом уму не можемо наћи мира?