Sam naziv ove pojave možda deluje odbojno, ali je ona svakodnevno pred nama. Ispoljava se kod starijih lica, naravno penzionera. Kada završe sve svoje dnevne obaveze (odu na pijacu ujutro, ištikliraju novine, spreme ručak, obeduju, odrade popodnovnu dremku, pričuvaju unuke, pokartaju šaha, obore pritiske i šećere...) postaju dokoni i nemaju više šta da rade. Onda pričaju. A o čemu bi pričali? Ajde na primer, nek pričaju o vremenu. I to se ponavlja svakog dana. Teško im je kad je toplo, a bogami teško je i kad je hladno. Svi su rođene meteopate, a naravno i hipohondri. Pričaju o nečemu, moraju, a vreme je tu svakoga dana, kako se ono menja tako se menjaju i njihove priče.
- Sine deder idi pogledaj mi na tom tvom matraku kakva je prognoza za danas!
- Toplo baba, tries osam, pljuskovi popodne!
(popodne)
- Kap kiše nije pala, osećala sam ja juče zglobove, to znači da će kiša sutra, ništa ne znaju ti sa vremenske prognoze. Baš je sparno, teško vreme!
- Baba ja ne znam šta si ti očekivala od avgusta meseca?
- Sine, kažem ti, nikad nije bilo ovako, smlaćena sam, kao da sam pijana! Videćeš ti to kad dođeš u moje godine!
- Neću baba, ja jebem, hoću da dobijem sidu, da ne bi prosipao posle mojim unučićima takve nebuloze.
