Ekstremni namćor, smarač. Neko ko svačiji, pa i svoj život posmatra kao prokleto dugu hroniku mučenja i dosade. Čovek koga dobre vesti ne mogu da pokrenu, a loše ga samo učvršćuju u postojećem uverenju. Dok hoda gradom on neće primetiti neku dobru ribu, novu fasadu ili novu fontanu, ali ćemu se zato pogled zadržati na kerećem izmetu koji već danima stoji na istom mestu, pa će nastaviti da šeta mrmljajući psovke i kletve. Ne postoji ništa čemu neće naći manu. Kojot, taj majstor autodestrukcije, za njega je obična, nezanimljiva budala (''Kol'ke pare je potrošio na sve one izume, mog'o je da živi kao car i da jede šta hoće, umesto da ganja ovu žgoljavu ptičurinu''), genijalni Panter Panta takođe (''Šta se kog đavola bakće sa onom kamilom, što joj lepo ne prosvira mozak i nabavi kamion ko čovek''), a legendarni romantik Pepe Le Tvor je jednostavno predimenzionirana smrdljiva mačketina. Taj se nije nasmejao ni kad je dete dobio.
- Gde si ti, Pantiću, šta ima novo?
- O, poštovanje, čika Mićo. Evo, pre neki dan sam se upisao na fakultet, na budžetu sam.
- He, sad treba bubati iz onih debelih knjiga, drkati se sa onim profesorima, tražiti stan! Mučiš se džabe, sinko.
5 godina kasnije:
- Gde si ti, Pantiću, kako je?
- Zdravo, čika Mićo. Pa diplomirao sam pre neki dan, prosek 9, 50, sad se malo slavi.
- Šta slaviš? Šta ćeš sa tom diplomom, da je uramiš? Kad ćeš pos'o da nađeš, crni sine?
3 godine posle toga:
- Zdravo, Pantiću, šta ima novo?
- Našao sam posao, čika Mićo, odlična firma, 80 hiljada plata, službeni auto, putovanja, ne može biti bolje.
- Posao, posao, lako je za posao. Sad ti valja naći stan, pa onda žena, pa deca, svi ti vrište i idu ti na živce...
- Ma popuši mi bre, ćika Mićo!
