Grad zvani zaborav

Izblijedela lica šetaju gradom.

Sudbine na tom trgu republike, koje se prepliću jedna u drugu praveći vir i gutajući vreme sabrano u svima njima, dobijaju nazad, svako ponaosob drugu, preradjenu energiju spram one koje su oni uputili večnosti. Ratovi su doprineli tome da prednjači starost. Unutrašnji ratovi. Sve te sudbine sabrane su u oku jednog starca, običnog perača ulica. Ta ružna navika života i vremena koja nas sve osudjuju na poneku boru, pokojeg unuka, malo reume i mirnog života. Starost je jača od vode.

Oni su ti koji uistinu vode ovaj svet, a ne voda. Te nepokretne matore budale. Dok je pijani grad uveliko u čamotnom rasejanom snu njegove stara proćelava glava prva diže posjedele vlasi sa snom utabanog jastuka. Grad je pust u njegovim očima. Gde je mladost? Da li je moguće da u njemu ima više života nego u svoj toj mladeži!?

Zabijeni izmedju ledenih okova sivih visokih banaka i gradske ceste on jedini i dalje vidi zelenu livadu i pticu koja je davno tamo legla u svoje gnezdo i zamrzla se pred vremenom zaborava. Ona ptica u njemu i dalje čezne za slobodom medju tim hladnim okovima. Ona pevuši ponekad u svom toplom gnezudu neku umilu pesmicu mladosti, toliko tiho da je on jedini čuje. Oseća ponekad tu potrebu da naglas ispeva sve one blage note koje mu umiruju dušu ali nema glasa. Pokušava iznova i iznova ali mu ne ide. Grad je odavno zaboravio nit njegove duše.

Razapet izmedju smisla i mašte, sav rasejan on polako izlazi na vatar. Ponovo. Tu napolje ponovo će biti bacan,na tom životnom vetru tamo 'amo, tamo 'amo dok se uveče sav iscrpljen ne bude bacio u krevet. Ni ta stara metla u njegovim očima nije ono što je nekad bila,šta je to kvrcnulo u njevom umu?

Nikad nije bio toliko tužan kao danas. Grad je ostario brže od njega - izdao ga je.