Ljudi koji nemaju rodbinu na selu.

Individualni osećaj i klasifikacija koja svakom čoveku koji živi u iole gradskoj celini dođe u nekom trenutku života, nezavisno da li je zaista siromah ili ne. Dolazi kao nepozvan gost, tiho, perfidno, jednostavno. To je onaj momenat kad ti je sve preko glave, a opet ti fali baš sve.

Ne možeš više da istrpiš gužvu u saobraćaju, išao gradskim prevozom ili autom.

Ne možeš više da istrpiš govno od šefa, niti iritantne zaposlene koji uvek nešto traže i kukaju ako si ti šef.

Ne možeš više da slušaš dnevnu politiku, ali ni da prestaneš da je pratiš, misliš da ćeš biti neobavešten.

Ne možeš više da gledaš iste ulice, kafiće, restorane, klubove, iste ljude u njima, iste reklame koje ti vrište u facu, a opet te ne napušta onaj tupi osećaj da si, eto, ipak deo tog kruga besmisla.

To je osećaj kad si istovremeno zaglavljen i sa sve manje šansi da se iščupaš, ali i kad ti ponos i dalje šapuće da nisi izgubio sve. Samo što se sada sve to oseća kao farsa.