Grejaci u autobusima javnog saobracaja

Ulazim u 23ojku i, posle razmimoilazenja sa penzionerima koji su kasno shvatili da bi trebalo da izadju (pa to pokusavaju preko mene), bivam proguran do jedinog slobodnog (i plasticnog) sedista u autobusu. Razmisljam u sebi. Mora da ima neka kvaka sa sedistem kad niko ne sedi na njemu. Paznju mi odvlaci cinjenica da je vozac odpanjio grejanje i ja, onako umoran posle sedam casova, sedam na mesto posto sam vizuelnim putem utvrdio da mu nista ne fali. Po kontaktu moje zadnje loze, kroz glavu mi prolazi misao: "Ala ga je neko ugrejao, svaka mu cast!", ali dve sekunde kasnije shvatam da niko normalan ne moze ovako da ugreje bilo sta i ustajem. Kao da sam seo na vreli radijator. Za mnom seda baba, koja je usla na istoj stanici kao i ja, obradovana jer misli da sam joj svesno ustupio mesto. Pogledam ispod sedista i sve mi bude jasno. Grejac ispod sedista przi kao nezdrav. Medjutim, baba sedi i, iako se znoji i vidno joj je neprijatno, ne ustaje (zelja za mestom cini cuda). Izlazim napolje, posle par stanica, ne znajuci da l' je ludja baba ili vozac...