Griz, naizgled prosta i seljacka hrana, bio je jedan od nasih najdrazih decijih obroka. Secam se da smo igrali fudbal ili izmedju dve vatre, bilo je i nekih decijih svadja, ali cim je necija keva sa prozora viknula: "Deco ajde na uzinu, kuvala sam griza!" mi smo zaboravljali na sve i odmah se nacrtali u kuhinji doticne gospodje. Ne bitno da li je bila moja, Gagijeva, Dusanova ili necija treca mama, jeli smo tu belu sirotijnsku delikatesu bar jednom nedeljno i druzili se svako vece. Mi smo voleli da ga jedemo sa neskvikom, a ako ga nije bilo (a uglavnom nije), stavljali smo malo cimeta na vrh. Onda jos casu mleka pa opet na fudbal! Eh vraca uspomene.
to je ono kad nesto jedes,a neko dodje i trazi ti griz,posle cega sledi odgovor nije ovo griz,ovo je....
slicno moze biti i za liz
stalno mi se to desavalo kad sam bio mali.
Manje ili veće parče nečije hrane.....
Brate fino izgleda ta pljeska... Daj griz da probam....?
Najveći mogući otvor usta u cilju uzimanja što većeg zalogaja hrane kojom vas drug posluži.
- Kakav je sendvič?
- Odličan, brate, skoro nisam jeo ovakav. Oćeš da probaš?
- Pa može griz kad već nudiš. /Zagriza ogromno parče/
- E, stoko! Rekao si griz, a ne pola sendviča...
- /mumlja punim ustima/ Pa griz...
Proizvod dobijen posebnim mlevenjem pšenice. Takođe je i nešto što ponudimo nekome kada ne želimo da podelimo hranu koju trenutno jedemo sa njim.
Lik1 (oblizujuči se): Kakav je sendvič?
Lik2: Dobar, a i skup. Hoćeš griz?
Lik1: Može, gladan sam nešto.
Lik2: E šteta što ovo nije griz, nego sendvič.
