Haos

Jednostavno ne ide. Ili ide naopako, pa te obuzme neka depra. Spavaš, jedeš, opet spavaš... I osećaš se kao Jozef K.

Bezizlazni lavirint koji obitava mirisom melanholije. Zidovi od tame. Crno jebiga, bez svetla. Totalni dakbe. (uuu, dakbe, osećam se tako...urbano)

Nije haos problem kao kad si dužan kintu, dok kukaš bez love i posla. Bez goriva. Životnog goriva, pokretača... Niti je haos kad se skidaš sa here; to je bol. Niti saznanje da si fasov'o polnu boleščinu jebući bunar od pičke...

Zašto nije? Zato što
haos predstavljaju unutrašnji demoni, kao u Marčela Mastrojanija u "osam ipo". Nered, zbrka, tolika težina da ti duša ima 5 kila, a ne 21 gram. Treba da prelomiš na jednu stranu, a obe vuku ka sebi. Obe se smeše. A ti završiš kao ono magare iz basne što crkne od gladi između dva plasta sena. Jad, čamotinja.

Svira Elis in čejns ,natšel, dok u fetusnom položaju čekaš odluku... Haos je neka hardkor gorčina, ne ona iz gejiemotivnih filmova Rajana Goslinga.

Put neravan, tebi se hoda. Trnje. Patike su bušne... Opet depra.

(Pederske filozofije što slede su tu da potpomognu ocenama. Mada ih je bilo i ranije.)

U definiciji je prisutan mehanizam odbrane, jerbo neću da priznam i hvalim opis emocija koje se ne mogu opisati rečima "do jaja" , "uuu, kul k'o kad ti puši eskimka", stoga se i ograđujem pljujući potezima kao što su "gej i emotivno". Dakle bez emotivnih sranja, tuge, patnje i prezira. Ja nisam jedan od njih!