Haos

Једноставно не иде. Или иде наопако, па те обузме нека депра. Спаваш, једеш, опет спаваш... И осећаш се као Јозеф К.

Безизлазни лавиринт који обитава мирисом меланхолије. Зидови од таме. Црно јебига, без светла. Тотални дакбе. (ууу, дакбе, осећам се тако...урбано)

Није хаос проблем као кад си дужан кинту, док кукаш без лове и посла. Без горива. Животног горива, покретача... Нити је хаос кад се скидаш са хере; то је бол. Нити сазнање да си фасов'о полну болешчину јебући бунар од пичке...

Зашто није? Зато што
хаос представљају унутрашњи демони, као у Марчела Мастројанија у "осам ипо". Неред, збрка, толика тежина да ти душа има 5 кила, а не 21 грам. Треба да преломиш на једну страну, а обе вуку ка себи. Обе се смеше. А ти завршиш као оно магаре из басне што цркне од глади између два пласта сена. Јад, чамотиња.

Свира Елис ин чејнс ,натшел, док у фетусном положају чекаш одлуку... Хаос је нека хардкор горчина, не она из гејиемотивних филмова Раjана Гослинга.

Пут нераван, теби се хода. Трње. Патике су бушне... Опет депра.

(Педерске филозофије што следе су ту да потпомогну оценама. Мада их је било и раније.)

У дефиницији је присутан механизам одбране, јербо нећу да признам и хвалим опис емоција које се не могу описати речима "до јаја" , "ууу, кул к'о кад ти пуши ескимка", стога се и ограђујем пљујући потезима као што су "геј и емотивно". Дакле без емотивних срања, туге, патње и презира. Ја нисам један од њих!