Kada stojiš na jednoj obali reke života na kojoj mostovi ne postoje a ona na drugoj. Znaš da si stabilan na obali i imaš tlo pod nogama. Ali oči vide nju, duša oseća nju… Razmišljaš da zameniš bezbednost tla rekom, džaba ti tlo kada si sam. Jako želiš da budeš sa njom. Pozvao bi je, ali sastanak je jedino moguć u reci. Bojiš se reke, ona je opasna, nepredvidiva, puna emocija i koječega što ne vidiš i ne osećaš dok ne uroniš u nju i prepustiš se sudbi. Pa gde te tok odnese. Nalaziš izgovor kako ne znaš da plivaš (možda ona zna), kako ćeš sačekati, ali drugi ne čekaju, neće misliti o tebi već će juriti svoje ciljeve. A ti, i dalje čekaš… Vreme k’o vreme, često prolazi i mota se okolo. Nekad ti se i javi, al’ budala ne razume. Opomenut vremenom, budala i dalje čeka.
Leta gospodnjeg 14. VIII 2019.
