Hrskanje i srkanje

Ручак:
Којадин: Е, знаш ону малу (једе супу-срррррррк, ках, пљуц), брате, што живи тамо на Вождовцу?
Станислав: Коју, јел ону што ти се свидела прошле недеље, са журке?
К: Ту, ту (Главе забодене у тањир, не дижући је, жустро узима залогај меса хитро га набадајући на виљушку, журно гутајући попут кокоши-мљац, мљац, све се ори. Загриза део, остатак меса пада натраг у тањир-пљас, и сос се разлива по столњаку и његовој кошуљи. Пљуцка кошчице.).
С: Да, шта с њом, јел било нешто? Јеси ли успео да је смуваш?
К: (замишљен одлаже тањир и узима јабуку-врхунац ужаса; загриза је тако да пуца све под зубима-хрс, хрс, хрс) Ма јок. Синоћ смо ишли на вечеру и рекла ми је да сам свиња, да јој се гади да ме гледа и слуша док једем.
С: Брате, што, па тако сви једу, ма пусти је, нека мала принцеза, она би све на ноте и са кашичицама и виљушкицама... Ја не примећујем да ти чудно једеш.
К: Хвала брате. (Узима криглу пива. Потеееег... Глу-глу-глу... Клокотање у грлу већ постаје неподношљиво за слушати.) Станислав не реагује.