Bučni načini za jedenje hrane, koji (ne) iritiraju baš sve oko dotične osobe, uz neretko prštanje supe/vode/soka iz usta, zaboravljanje korišćenja pribora i ispadanje komadića hrane svuda unaokolo. Stepen iziritiranosti je obrnuto srazmeran stepenu naklonosti prema toj osobi.
Ručak:
Kojadin: E, znaš onu malu (jede supu-srrrrrrrk, kah, pljuc), brate, što živi tamo na Voždovcu?
Stanislav: Koju, jel onu što ti se svidela prošle nedelje, sa žurke?
K: Tu, tu (Glave zabodene u tanjir, ne dižući je, žustro uzima zalogaj mesa hitro ga nabadajući na viljušku, žurno gutajući poput kokoši-mljac, mljac, sve se ori. Zagriza deo, ostatak mesa pada natrag u tanjir-pljas, i sos se razliva po stolnjaku i njegovoj košulji. Pljucka koščice.).
S: Da, šta s njom, jel bilo nešto? Jesi li uspeo da je smuvaš?
K: (zamišljen odlaže tanjir i uzima jabuku-vrhunac užasa; zagriza je tako da puca sve pod zubima-hrs, hrs, hrs) Ma jok. Sinoć smo išli na večeru i rekla mi je da sam svinja, da joj se gadi da me gleda i sluša dok jedem.
S: Brate, što, pa tako svi jedu, ma pusti je, neka mala princeza, ona bi sve na note i sa kašičicama i viljuškicama... Ja ne primećujem da ti čudno jedeš.
K: Hvala brate. (Uzima kriglu piva. Poteeeeg... Glu-glu-glu... Klokotanje u grlu već postaje nepodnošljivo za slušati.) Stanislav ne reaguje.
