Vukajlijo, da imaš revere, krvnički bih te uhvatio, cimnuo i razdrao ti se u lice. Urlao bih koliko te volim, koliko mi je žao, starino moja, preko svojih pleća šta si sve prevalila. Posteri obrisani, čet ne radi, spameri se množe, bombaš inficirao temu fk crvena zvezda..
Zmajevi, silni, od hiljadu leta, ukotvljeni, razjapljenih usta, ispuštaju krike, poslednjom snagom. Umeš da odglumiš sreću, a bura tuge se valja tvojim forumima. Što sam stariji to te više osećam u svojim kostima, mišićima koji brekću od plusovanja tvojih definicija ponosnih. Među tim definicijama čuvaš tajne, moja Vukajlijo. Iskrzao sam nebrojeno mnogo miševa zbog tebe, na tvojim forumima drugovao, recitovao, monologe na forumima bacao, rojeve misli svojih, bacao na tvojim temama, slao svoje misli u tvoje vrtloge interneta.
Šta bi sada rekli oni kojih odavno nema na tvojem forumu, u kafani koja više ne postoji... Upisali su se u najlepša vremena tvojih stranica, dragi Vitezovi čiji eho opominje. Pao je kristalni sneg, zakucala seta, stižu sene uspomena... Teram zimu dođavola uz bluz sa starog gramofona, i mislim se u sebi: "Vukajlijo, hvala ti za kresove, jer bilo ih je!"
vukajlija