U vreme uveliko zahuktale inflacije onu jednu marku što dobijemo od rođaka koji je došao da nas obiđe posle nekoliko meseci čuvali smo samo za jedno jedino mesto. Za fliperanu kod deda Miće. Mislim, mi smo je zvali fliperana iako u njoj nije bilo nijednog flipera već samo automati i dva stola za stoni fudbal. Pošto je deda Mića bio prilično star nije se baš razumeo u pare pa nije svakog sata menjao cene u skladu sa rastom marke, mi smo jedne večeri, a toga se dobro sećam i nije fora, verujte mi, u obližnjem video-klubu razmenili jednu marku i za te pare kupili celih 700 žetona (doduše, kupovali smo po desetak žetona i davali drugima pare da kupuju za nas, delili žetone svima da deda ne bi provalio da nešto nije u redu).
Elem, da se vratim ja na automate. Street Figher, Punisher, Final Fighth, Metal Slug, Double Dragon, Toki...
Igrali smo dok nam oči ne iscure. Ili dok matorci ne pozovu telefonom deda Miću ("Kaži ovim našima da dolaze kući!!!").
Kad uspeš da pređeš celu igricu sa jednim žetonom prelaziš na drugu. I tako u krug. Ako su svi automati zauzeti, onda pređeš malo na stoni fudbal.
Ova deda Mićina fliperana mi je bila druga kuća tog raspusta...
