Završni argumenti u "neću ti kažem-kaži mi" smorologu. Dešava se između aktera, koji se može pohvaliti vrlinom "brža mi pamet od jezika", pa na vreme iz mozga pošalje svome laprdalu komandu da zaveže, i aktera koga krasi razvijena intuicija za početak škakljivih tema i jače svađe u najavi, a provokacija mu je duševna hrana.
- Auuuu, kakva je ova Selma, razbucao bi' je k'o Hirošimu.
- 'Ajde bre ne sviraj! Čak i kada bi ti došla na izvol'te, tvoj ponos bi bio kao visibaba posle proleća.
- Ko-ko-ko-ko-kodaaaaa! Kad te do'vatim ima da ti poremetim i kompas, i unutrašnji toplomer, i sistem žlezda sa unutrašnjim lučenjem, i taj tvoj glupi smisao za humor.
- Hahaha, uh uh, premrla sam od stra'. Rekla bi' ti nešto sad, al' bolje da ćutim, hihi.
- Reci slobodno, 'ajde.
- Neću sad.
- 'Ajde bre, pucaj.
- Ma neću, kad ti kažem, nebitno je.
- Pa kad je nebitno, što ne kažeš?
- Dobro, bitno je.
- Tim pre, zar je dotle došlo da prećutkujemo bitne stvari?
