Umro sam noćas. Nisam ni slutio smrt, niti su mi rekli da sam bolestan. Lekari ponekad baš umeju da budu nemarni, eh... I tako ja ugledam sebe kako se u gluvo doba kroz širok snop svelosti uzdižem ka nebu. Trans ekspres za nebesa. Za samo par trenutaka nađoh se u raju (čovek bi pomislio da je oduvek bio tu, na dohvat ruke). Na ulazu prođoh kroz detektor greha i kako nije zapištao zvukom jačim od 53Hz, ubrzo se nađoh na oblaku koji su mi dodelili kao trajno prebivalište. Bilo je udobno. Palo mi je na pamet tada šta se dešava oko mog tela dole, na Zemlji. Verovatno stari nisu još izvalili da sam se naoružao za večna lovišta. Ali, ovde gore mi ta činjenica nimalo ne smeta, jer kroz etar kao da kruži neki mir, spokoj koji se u gasovitom stanju uvlači kroz nozdrve. Uglavnom, ispalo je da su upravitelji nebeski predvideli moj osećaj dužnosti da svoje bližnje obavestim o nedaćama koje su me zadesile i izvestiše me da imam pravo na jedan SMS. Bio sam zaprepašten. Zar i carstvo nebesko puca od tehnologije? No, bolje išta, nego ništa, pomislih, ali mi na pamet pade još bolja ideja. Setih se mog vukajlisanja za života, te zatražih dozvolu da, umesto SMS-a, bacim poslednju defku na Vuki, kako bih šire narodne mase obavestio o putevima božjim na koje me ruka sudbe poterala. Blag osmeh im je prešao preko lica. Verovatno se i oni lože na ove vaše fore. Dobih dozvolu i eto, sada vam pričam šta mi se desilo, poslednja priča koju ću ikada ispričati.
P.S. Puno pozdrava od mog prvog komšije, Pere serafima, kaže da kupite kišobrane, gore im se izliva šaht
