Jedini nacin na koji mozes podeliti ljude je da ih podelis u dve kategorije. Procenjivati da li su dobri, ili zli, pametni, ili glupi, obrazovani ili neobrazovani, isuvise je plitko i relativno. Ali sasvim jasno mozes videti da jedni imaju nekakvu svoju pricu, da su nasmejani ili uplakani, depresivni ili vedri,da zive neko svoje ludilo. Mozes im po osmehu, po pokretima, po nacinu na koji pristupaju ljudima videti da imaju strasti, bili mrgudi ili dvorske lude. Razgovarali s njima o svetskoj ekonomskoj krizi ili o sportu i onoj stvari, na njima se uvek ocrtava taj lični pečat. Nevezano za to da li su prosli sito i reseto, ili su ziveli povuceni u svoj cosak, na njima se ocrtava zivot i mozes videti da su oblikovali svoju pricu. Ljudi koji nemaju pricu imaju samo onu turobnu prazninu u ocima, ono sto su proziveli morali su jer im se nametalo, sve sto su pokusali je da se uklope u masu, ali bez strasti, bez price... S njima mozes da pricas o svakodnevnim aktivnostima i smislu zivota, ali ne o zivotu samom, to im je teska tema, jer se nisu potrudili da sami iskreiraju isti.
