Jedan od zajebanijih načina potvrđivanja alfa mužijaštva.
Da pojasnim: slavska buklija nije čutura, već obična ćasa napunjena rakijom sa opcionim natpisom "Srećna slava, domaćine", zapremine pola litra ili više, u kojoj pliva jedna mašala jabuka. Nakon lomljenja slavskog kolača, buklija kruži među gostima koji, kako je i red, otpiju malo rakije, dok oni mlađi, sa zdravim zubima, pokušavaju da izvade jabuku bez upotrebe ruku.
Za onog koji će da iskapi bukliju zubi nisu problem na koji se obazire, bar oni prednji. Srednjih godina, sa podočnjacima koji potvrđuju dugogodišnji inspektorat nad hrastovim burićima različitog sadržaja, stomačinom od janjine, kupusa i slanine i mutnim pogledom utreniranog rakijaša cvrknuće je k'o šoljicu kafe, dati jabuku najmlađem potomku, a ćasu nabiti na glavu.
E, sad... Ova akrobacija je bila prilično česta dok su se pekle tanje rakije. Danas, kad sadržaj buklije čini prepečenica od 48 stepeni, potrebna je čvrsta petlja i jako srce da se proba takvo nešto.
- Gdje si ti sinoć na slavi kod kolege?
- Morao da idem kod ženinih, nabijem je!
- Nisi svjesan šta si propustio! Došao mu na slavu neki Švabo od metar i pokušaj, vlasnik ženine firme. I naložimo ga da je običaj novi gost da iskapi bukliju. Šta će čovjek, da ne uvrijedi domaćina - klo, klo, klo.
- Ja budala, majko rođena... Je li mu šta bilo?
- Prestale su funkcije te slabašne konstrukcije. I refleksi, i sluh, i vid, glava je klonula o zid.
- Jebo te Dino Merlin, da te jebo! Je li preživio?
- Jeste. Samo je završio na ispiranju.
