Taman kada se već lepo privikneš na činjenicu da ti je, od kako si krenuo na faks, od života kakav voliš ostalo samo napijanje petkom i subotom i slušanje norveške blek scene u gradskom prevozu, nemajući vremena ni za šta drugo, zadesiš se greškom jednom prilikom na pogrešnom mestu u pogrešno vreme i shvatiš šta sve propuštaš.
Park kod Vuka. Ponedeljak, podne.
Neočekivano sunčan dan.
Oko tebe kikotanje bezbrižne dece. Matorci hrane golubove. Devojke posedale momcima u krila i prave zazubice ekipi koja cepa pivo na travi. Babe se sklanjaju od pajsera koji vari na klupi pored. Kučići otimaju deci loptu. Klinci prskaju devojčice iz razreda, one beže, a drugi penzioneri hrane druge golubove.
Gledaš, nepomično. Prolaze ti kroz glavu tvojih sedamnaest, a zatim sadašnjost.
Duboko potišten i u isto vreme očaran prizorom, sa nevericom gledaš koliko neke male stvari mogu da postanu bitne kada iščeznu, a da to ni ne primetiš.Sve one sitnice koje si namerno ili slučajno polako izbacivao iz svakodnevice zarad nečeg drugog, sve one nebitne stvari skupljene u jednu veliku, bitnu celinu bacaju senku na sve pozitivno i negativno postaju jedine bitne.
Sve one te sada stižu, jer, dugo su te progonile.
Žensko ime koje slikovito opisuje kresanje roditelja
