Pojava, prilično česta u mlađeg sveta i ponekih nedoraslih starijih primeraka. Manifestuje se u istrajnosti gotovo samoubilačkih razmera, u većini slučajeva na svoju štetu. Pritom dotični primerak ljudske vrste uglavnom kapira "koliko je sati", ali kao da ga neki đavo goni da isteruje stvar. Uglavnom se svodi na ponavljanje postupaka štetnih po sebe pri odnosima sa suprotnim polom ili sa društvom. Na kraju čovek više ni sam ne zna da li je mazohist pa mu to paše ili je lenj, ili možda glup.
Primer 1: Muvaš devojku već godinama, ona te iz nekog svog razloga ne doživljava (OK, ima pravo). Ali ti uporno i uporno pokušavaš, prazniš kasu na izlaske sa njom, trpiš zavlačenje s njene strane sve vreme znajući da si od krajnjeg cilja udaljen svetlosnim godinama.
Primer 2: Družiš se sa grupom ljudi za koju znaš da će te izlevatiti, ispaliti ili te zeznuti na bilo koji drugi način. Ti ipak istrajavaš, da li u nadi da će se nešto samo od sebe promeniti ili zbog inertnosti da bilo šta uradiš. Naravno, opet si svestan štete po sebe, ali nikako da presečeš.
Primer 3: Znaš da ne podnosiš alkohol, znaš u kakvom ćeš stanju biti sledeće jutro, ali svejedno brljaš po njemu u neograničenim količinama, opet sve vreme znajući posledice.
