U neka srećnija vremena, problematični učenici su po kratkom postupku bivali odstranjivani iz škole i slani u popravne domove, pa je njihov loš uticaj na okolinu bio svođen na minimum. Međutim, danas je besmisleno razmišljati o primenjivanju takvih sankcija, jer čak i da dođe do njih, sasvim sigurno bi se desile sledeće stvari.
1. Odeljenje od tih propaliteta bi organizovalo protest protiv takve odluke uprave škole i sa lakoćom ubedilo učenike drugih razreda da se pridruže protestu.
2. Potpisivale bi se peticije za njihovo vraćanje u školu, koje svakako ne bi bile anonimne. Samim tim, iz straha da se ne sazna da neko ne želi da se vrate u školu, svako bi stavio svoj potpis.
3. Bio bi organizovan roditeljski sastanak na kom bi se palamudilo o tome kako svakom detetu treba omogućiti školovanje i dati mu šansu da postane čovek.
4. Ukoliko bi izbačeni učenik bio tatin sin, ceo problem bi vrlo brzo bio rešen nekom donacijom školi (na primer krečenjem hodnika i učionica ili kupovinom novih kompjutera za časove informatike) ili pretnjom onima koji bi pokušavali da spreče vraćanje dotičnog propaliteta u školu.
5. O svemu tome bi bila obaveštena vrlo često korumpirana uprava škole, koja ne samo što bi (uz primanje mita) omogućila izbačenim učenicima povratak u školu, već i brojne povlastice u odnosu na sve ostale učenike, da bi ih na taj način podstakla da budu mirni i ne prave probleme.
6. Problemi bi se pravili i dalje.
Žalosno ali istinito. Kod u odeljenju su bile dve klošarke koje su stalno pravile gluposti, a u sedmom i osmom su se retko kad pojavljivale na časovima, tako da su bez ikakvim problema mogli da ih izbace samo na osnovu neopravdanih, ali niko to nije uradio. Ceo problem su mogli da srede da su ih razdvojili još u četvrtom, kada su počeli prvi put da prave gluposti, ali PP služba nije radila svoj posao, a ni danas ništa ne radi.
Blubirde, to su bile baš klinke, pa 'ajde da im i progledaš kroz prste. Ja sam se sličnih gadosti nagledao i naslušao u Zemunskoj gimnaziji kao maturant. Naime, o svim sranjima koja su redovno pravili džiberi iz mog razreda je bilo govoreno kao o dečjim nestašlucima, a pritom im je većina profesora na čelu sa razrednom i direktorkom bila do te mere naklonjena da i dan danas ponekad osećam mučninu kad se toga setim.
Bole bre kurac ikog za klince danas. Niti hoće a u mnogim slučajevima ne smeju da se bakću decom. Ne postoje više prosvetni radnici. Ne može dete da bude loše, samo je loš čovek a to postane jer se niko nije bavio njim na vreme.
Porodica-škola-društvo. Tim redosljedom ide odgovornost za budućnost naše djece. I, niko nije amnestiran. Lanac je jak koliko i najslabija karika u njemu. Dakle, nema opuštanja. Djete se rodilo, valja ga ljuljati.
Где ме нађе... Потписујем!
А слободно можеш да додаш и накарадн закон, који је, по мом мишљењу, главни кривац за овакав хаос.