Porodični ručak, ti na svom izlasku iz detinjstva.
Ko zna koji put jede se punjena paprika. Mogao si da se navikneš i na kavurmu i pihtije i kuvanu tikvu, ali i dalje odvajaš papriku od mesa.
Ne voliš meso u supi, od graška ti je muka, a ribu ne jedeš jer te mrzi da trebiš.
U svakoj takvoj prilici baba, koja je jelte uvek šef kuhinje, samo bi se nasmejala i klimnula glavom i promumlala: Ješćeš ti i govno i pitaćeš ima li još...
Dvadesetak godina kasnije, živiš u stanu od 40 kvadrata u većem gradu nego u kom si se rodio. Našao si neku nasaditu devojku, koja prirodno postane ti i žena.
Malo po malo, postaješ sve ono čega si se gnušao. Nagovori te da kupite i kera, da živi sa vama, radiš od jutra do mraka, porodicu i prijatelje kao da nikad nisi imao.
Dođu i deca, opet si nadglasan i dete dobije troslovno, ili u "boljem" slučaju četvoroslovno ime sa jednim samoglasnikom. Ime koje za koje si nekad mislio da se daje samo psu. Da bude što kraće kad ga dozivaš.
Ponekad se i zapitaš kako je došlo do svega ovoga, u šta si se pretvorio...
Onda te iz duboke zamišljenosti prene glas tvoje draga:
-Dragi, hoćeš da pojedeš moje, ja sam na dijeti, ne smem više?
Ovaj... naravno, baš sam hteo još da sipam, ovaj put si nadmašila samu sebe.
Jedeš ono jelo, dao Bog da ima naziv, hoće duša da ti izađe na nos. Ispred sebe vidiš babu kako se kezi i zamišljaš kako bi tamanio punjene paprike da si znao šta će da te snađe.
