Izostala realizacija

- E, ovako je bilo. Rešio sam da odradim akciju kao nikad. Brate, znaš nju, moraš da se potrudiš maksimalno, nije ona kao ostale. Navikla je na kvalitet. Od podneva krenem sa spremanjem- sredim stan cakum-pakum, pripremim večeru, neku zajebanu, mediteraneo, sredim se, uh, znaš kakav sam bio. Ma, sve sam spremio, znaš kako. Pala je noć, čujem zvono, otvaram vrata. Ona, da ne veruješ. Znaš kako je izgledala? Monika Beluči, jebeno. Zauzimam džentlmenski stav. Palim mirišljave sveće, otvaram Leoneti Merlot iz 1992. Sedamo za sto, onako obasjani blagom svetlošću sveća. Pričamo, ona se smeje. Jebiga, uvek sam bio duhovit. Kad smo završili flašu i večeru, ja odem i pustim neku muzikicu, Džejmsa Blanta, znaš da vole to. Uzimam je za ruku, igram s njom, plešemo. A ona, oduševljena, vidim joj u očima. Znači, sve ide po planu. I tu je ja povedem u sobu, a od vrata do kreveta i preko celog kreveta posuo sam latice ruže. Kad je to videla, uh, oduševila se. I ona odlazi ka krevetu lagano, a ja jednom rukom navaljen na vrata, stojim tu šmekerski. Ona leže na krevet i pozivama me pogledom. I tu, brate, ja kao s lanca krećem...
- E, batice, svaka čast. Uspeo si da zbariš foto model! Ej, bre, ona se slikala za one njihove Vogove i ostala sranja...
- Čekaj da završim. I ja tu krećem, kažem ti i odjednom prekid filma. Sledeće što znam je da se budim u hitnoj. Kažu da sam se okliznuo o one latice, udario glavom o pod i izgubio svest. Jebale me latice.
- Uuuu, brate. Pa, dobro, nije da neće opet da ti se pruži prilika.
- E, upravo je u tome stvar. Otišla jutros za Milano, kaže da se neće vraćati u Srbiju.