Izrastanje umnjaka

Док су душмани малом Радојици инсталирали ексере испод ноката, како би доказали да оно као мало једе пите, и да није мртав, негде на другом крају планете, у једној малој вароши, неком истинском мученику су израстали умњаци. Да су Турци били паметни, сигурно не би трошили ексере, и акали се са опасним змијама присојкињама које треба негде наватати а да те гмаз не уједе, већ би лепо кулирали у својим шаторима и једноставно сачекали да Радојици почну да расту умњаци. Тактички.

Покушаји лепе и на Радојицу напаљене Хајкуне да сакрије болне крике његове и после га кара, уда се за њега и живи срећно до краја баладе, био би тотални фејл, и Турци би већ мастили колац и Радојичин рч, а скењана Хајкуна би се вратила у шатор да настави са прањем агиних гаћа, тамо где је стала.

Тих гована од зуба, тих умњака, има четири. Сваки углавном мора да израсте, сто му нервуса тригеминуса јебем. Неко има среће па му ови орални тлачитељи израсту и не оставе психо-физичке трауме (за које је одвајање моторном тестером марке Штил од мајчине сисе мало дете), али таквих је баш оно мало, на нивоу статистичког зајеба. Већина смртника је осуђена да негде између осамнаесте и тридесет и неке, у неком тренукту, прошета кроз десети круг пакла, гледајући изнад себе поставу Партизана и Звезде како их арчдевил бичује док трче по деветом кругу и искашљавају своја плућна крила успут певајући песму Другарство од Драгана Лаковића.

Тотално једна зајебана ситуација, где је помињати бруфен или прашак против болова толико маргинална ствар, да ако имате и мало маште, нешто маргиналније ће вам сигурно пасти на памет.