Zgradarska varijanta papučara, oni srećniji koji imaju kuću sa dvorištem izuvaju se pred kapijom. Onda mrtvim hodom, u čarapama, na prstima, sa cipelama u ruci do vrata..Vadi ključ i trudi se da ne zvecka priveskom jer unutra živi aždaja, a aždaja obično ima migrenu, a aždaje sa migrenama ne spremaju večeru niti daju nagoveštaj o seksu, već gadjaju anatomskom papučom tvrdo kuvanog drvenog djona u glavu uzurpatora.
Ključ ulazi u bravu do pola. U stomaku se komeša i nesretni čovek shvata da je prvi i da neće tek tako preći prag svog kreditom zadojenog stana. Stoji neko vreme u nedoumici da li da zvoni ili da pokuca i odlučuje se za ovo drugo, jer draga ne voli reski proboj zvona kroz pospanu tišinu. TOK TOK TOK. Čeka.
Špijunka sa unutrašnje strane se zatamnjuje, muž poseže za čarapom i iz vernog šteka izvlači pet hiljada zelenkastih Slobodana Jovanovića, pokazuje sve blistave zube u širokom osmehu i maše novčanicom pred špijunskom rupom. Sa druge strane dopire težak dah. Radio je jedanaest sati danas. Cipele su mu tesne. Rokovi pred probojem. Svi nezadovoljni. Mrzi ovaj grad. Mrzi ovaj život. Nervni slom vreba iz prikrajka, čekajući okidajuću sitnicu pa da skoši iz čučnja i satre sve oko sebe...
- Ma pička ti bre materina pa šta ti misliš, da sam ja budala!? Gde je resto plate, neš ući dok ne vidim! Garant si potrošio sa nekim pijanim kurvetinama!
- Nisam! Nisam majke mi i sestre ženo! Petak je, daće platu u ponedeljak, nisu...
- Jebali te ti što nisu, znaš. Do ponedeljka spavaš na pragu. Mrš!
