Sa robnim kućama (nekada RK Beograd) izumrle su i te lepe plastične igračke iz kojih se čula i neka muzika gde si mogao do sutra da jašeš Paju Patka, Medu, Zeku, Zmaja, dok su ti roditelji nervozno pušili cigaru za cigarom jer je prosto bilo nemoguće skinuti te sa iste. Samo skidanje je predtavljalo čin navlačenja pažnje od strane svih prisutnih, jer bi se tvoja vriska i cika čula i do odeljenja nameštaja na poslednjem spratu.
Danas se takve igračke mogu još po negde videti, ali najviše po vašarima širom zemlje.
Malopre. Vidikovac. Maksi diskont. Već pošteno zahladnelo. Ukočeni deda koji je naseo na unukovu foru "Deda ajd samo 5 minuta", trese se od zime pored unuka koji se "okačio" na plastičnog njihajućeg medu i ne silazi.
-Mihailo, idemo , ljubi te deda? - zabrinuto će deda.
-AAAAAA NEEEEE dekoooooo, još samo maaaloooooo!!! - psećim pogledom.
-Mihailo, zlato dedino, ajde, mama i tata će da brinu. Kako ti samo ne dosadi i ta pesma Medo-Brundo? - deda nestrpljivo.
-Ma neeećeeeee, rekao si da ćeš da me vodiš utakmicu, a pošto mama nije dala, mogu bar ovde da se igram. A ja inače mnogo volim ovu pesmu.
deda već iznemogao od nagovaranja odustaje i gunđa u sebi - Ma idi dete u pizdu materinu, nek te otac i majka vode sledeći put.Jadan deda.
