Japanac

Fin, smiren, povučen čovek, tempirana bomba u susedstvu. Toliko flegmatičan da mu kao odbrambeno oružje pristaje jedino muholovac. Dezinfikovan muholovac.
Gledaš ga kao mlađa sestra rapalu kurveštiju koja izlazi iz sobe njenog brata, radoznalo i s podozrenjem, plašeći ga se kao Raskoljnjikov sudskog poziva. Ni dobar dan da mu ne kažeš kad ti svakog petog dana uputi osmeh sablasniji od Nikolićevog predizbornog plakata.
Glavu dole i ćuti. Možda će te eksplozija zaobići.

- Dobar dan, da li biste kupili naš...
- Ne hvala, ne interesuje me, doviđenja.
- Doviđ... (tras)
(3 sekunde kasnije)
- Čekajte!
- Da, izvolite? Da li biste kupili naš...
- Ne, ne, ne to, nego, nemojte gore na peti u stan 18, molim vas.
- Ne razumem, zašto?
- Gore živi jedan Japanac znate. Mislim, ne pravi Japanac, nego onaj što gleda Đelića i sluša Leu Kiš bez ijedne facijalne ekspresije, kome ne smeta kad mu spomenete majku i psa u istoj rečenici, a poslednji put je plakao na rođenju. Razumete?
- Razumem... Ništa, hvala na upozorenju. Reći ću šefu da su mi Subotari opet pretili što im preuzimam štajgu. Doviđenja.