Turizam je nešto što u svest prosečnog Japanca dolazi, pa mogli bi se reći, prilično kasno. Zašto je to tako? Prosečan Japanc kada se rodi, onda ide u školu i uči, uči... Onda je lepo završi, nađe posao, pa radi, radi, radi... E onda kad više ne može ni kurcom da mrdne jer se živ iscedio radeći ceo vek za voljenu firmu, koju pritom baš zabole za njega, tada skonta, u jbt mogao bih ja malo da proživm, smrt samo što nije! Tako ih sada možemo videti u odredima od po 15ak, 20ak, blede u belim odorama, sede i mršave, sa velikim šeširima (da ih ne dokrajči sunce, kad ih već vetar nije oduvao), naoružani do zuba fotoaparatima kako tiho i smireno tumaraju ulicama, sledeći svog vodiča i škljocaju, škljocaju, škljocaju, škljocaju ...
Vodič: e ovo vam je kamen kojim je miško gađao konja u filmu (prekidaju ga)...
japanski turisti: škljoc, škljoc, škljoc..
Vodič: e a sa vaše leve strane je neka ograda (opet repetiraju)…
Turisti: škljoc, škljoc, škljoc
Vodič: idam je kući jer vi …
Turisti: škljoc, škljoc, škljoc….
