Jedan telefon koji je mogao da nazove sam sebe

Pre jedno, 7 godina bila sam mali cvetak, još razdragana, gluplja nego sad, neupućena, vesela.
Pozvao me drugar koji je pre toga urezao na drvo naša imena, ispred moje kuće, i tvrdio da to on nije uradio već njegov zlobni drugar, kojeg nikad nismo upoznali (čitaj: verovatno alter ego). Marinko se zvao, ovaj prvi, ne ego.
Nazvao ti on mene, da izađemo svi napolje, okuplja se staro društvo i čekaju me Kod Zoke. U elementu, ulećem kroz samo par minuta kad ono….nikoga tamo. Sem, Marinka. On je imao gel u kosi, pa svaki put kad ga pitam što to radi kaže mi da mi se popiša mačka na ruke, a on da se ne baci stavi na kosu. Cenila sam humor, ali kad sam videla u celom lokalu, tu jednu jedinu jež frizuru i oči pune uhodačkog sjaja, stala je knedla između grla i srca, a ti se gušiš kao nikad u životu i znaš da sve oko tebe postaje uže, a samo imaš put do jednog… Marinka.
Pamtim taj gel, miris koji ti kaže ovo je lepljivo, a pamtim i paničarku u meni što sam rekla ćao i veoma vidno pritisnula dugme da mi zazvoni telefon i da se ja javim unapred uvežbana, da pre zvona kažem MOLIM MAMA HALO JEL SVE U REDU NIJE DOBRO DOLAZIM. Posle bednog izgovora -Mami je loše i nema nikoga kući. Sačekaj ti njih da dođu, javiću ti se ja, gotovo sam proletela kroz ona vrata i osetila takvu slobodu što može samo da razume neko ko je uhođen od strane jednog Marinka.
Dugo mi ga je bilo žao, ali kad me je čovek saterao u ćošak! Od tad se nikad nije javio.
E moj Marinko, to se tako ne radi.