Debelo pre Nove godine, taj tip ljudi se interesuje da li si okitio jelku.
Sinhronizovano sa dečurlijom i odraslim piromanima koji u isto vreme krenu da se snabdevaju pirotehnikom od ažurnih uličnih dilera, i dočaravaju ti atmosferu iz ratom pogođenih područja, oni ti upućuju to pitanje.
Petarde sve veće i veće svake godine, još malo pa dinamit, prodaju se sve ranije, u novembru već, i taman kada zapadneš u preko potreban san, eksplozija u ulazu zgrade te budi kako bi ti neko uputio krucijalno pitanje oko jelke. Da li je sve uredu, imaš li neki problem, možda? Da li ti nešto treba? Moglu li ti kako pomoći?
A, ne, ne, čekaj. Postoje neki prioriteti. Postoji jelka. Okićena ili ne.
- Hej, ćao!
- Zdravo.
- Nešto si mi smrknut? Razvedri se, bre, uskoro će Nova godina!
- Aha, kul...
- Ozbiljno, pa ima samo još mesec i 14 dana! Nego, jesi li okit...
- Okitio sam jebenu jelku. Okitio sam je kada sam imao četiri godine, sledeće godine, ali i svake naredne, možeš da preskočiš to pitanje pošto ne planiram da je raskitim dok sam živ.
- Jebote, pa samo sam te pitala... ma dobro, nema veze, vidim da si nešto nervozan... A jesi kupio petarde?
