Tetka kad ti donese srebrni lanac sa krstom za dvajestreći rođendan.
Član Obraza na plaži u Sutomoru kad odeš preko izviđača.
Večiti student ispred kabineta dok čekaš na ispit iz zaštite bilja.
Osoba sa juga Srbije koja te obaveštava koliko je čega upravo pojela.
Priča koja počinje i traje sa logičkom doslednošću cigančeta u inkluzivnom obrazovanju i uglavnom sadrži rečenicu "to je vrlo tražen posao danas". I dok svaka izjava zvuči kao kad Žarko Obradović kaže "nisam ja štampao testove", odobavaš mehanički mešavinu stereotipa i samopromocije, tu negde svestan da sama ta situacija sadrži nešto duboko i mutno. Greške u temelju koje ne možeš da ispraviš, čitav pogrešan koncept življenja i pogleda na svet koji deluje osuđeno da se večno urušava sam u sebe.
Sarkastična ili bilo kakva opaska nestaje čim je izbačena, kao i svaka izjava koja sadrži opasnost da pokrene na razmišljanje. Ne treba ti dugo da vidiš da si nemoćan pred tim. Oni pobeđuju brojnošću, kao pčele kad ubijaju stršljena. Koliko god puta pokušao da ukažeš na suštinu, ostaješ na početku, izgledajući kao neko ko je izmislio mobilni telefon u srednjem veku - izolovano, poremećeno i gde ćeš kog đavola da napuniš bateriju?
