Jesu prošli đubretari

Jedini neusiljeni jutarnji razgovor među komšijama. Ostalo je lažna učtivost, iznuđena ljubaznost, nezainteresovanost, skriveni blud ili otvorena drskost.
Jutros poranili đubretari, a?
Nešto malo kasne od jutros, mamicu im?
Stižu oni odozdo, javila mi ćerka.
Stižuuuu....
Jutarnji đubretari...poslednji ostaci zlatnih vremena kada je sistem brinuo o tvojim govnima i tebi.
Dragi, mili i dobri đubretari naši, partijski radnici došli u komunalno po zadatku vladajuće partije, ali ko ih jebe, sve im je oprošteno kad sredom ujutro između 6 i 7 sati začujemo njihovo prigušeno sve bliže lupkanje kantama, brujanje velikog starog žutog kamiona plave boje, koji krene pa stane, opet krene, uzvik Romulanca kao da mu je remen hidrauličke dizalice olupanog kontejnera upravo zdrobio đoku i samleo obe ruke do lakata a u stvari je i ne pogledavši zelenu kantu za otpatke bacio u meljavu lepo uvezan komplet jeftinih pornografskih novinskih pomagala, jer se u ovoj ulici izgleda više nikom čak i ne drka... niko nema volju nizašta ...
Ostalo nam još čekanje.
Čekanje da neko odnese ovo đubre što se samo gomila, taloži i raste oko nas. Uzaludnost čekanja, zapravo. Smisao haosa u kome živimo. Zec iz prosjačkog šešira. Nada koja ne umire poslednja, nego je poslednju ubijamo...