Kʼo srpski Ustav

Место: Кабинет премијера Републике Србије
Време: 2017. година
Ликови:
НС – министар унутрашњих послова
АВ – председник, премијер, pater patrie...

(Кабинет премијера. АВ љуља сто и одсутно мрмља себи у браду. Кроз врата улази нервозни НС.)
НС: Добар дан, председниче... овај премијеру.
АВ: (одсутно) Дан, дан...
НС: (очима шара по соби, знојећи се) Овај... Они... Уф... (гута кнедлу) Шефе, они протестују!
АВ: (одустно) Да, да... Протестују... (подиже главу ка НС) Ко бре, протестује?
НС: (немоћно слеже рамена) Па они шефе... Студенти. И полиција. И војска.... И пензионери. И просветари их подржавају... (нервозно се кези)
АВ: (замишљено) Да. Врло добро. Врло добро. (враћа се послу око стола)
НС: (збуњено) Како... Опростите, како мислите врло добро?
АВ: (мумла себи у браду неколико тренутака, па весело погледа у НС ширећи руке) Врло добро, одлично, 4+! Хах! Нека, нека протестују то су њихова грађанска права, демократија и све то. Могу да протестују и десет година, ми имамо преча посла је ли тако? (НС весело клима главом) Па тако је, НС, тако је. Него, (опет дрма сто) јелʼ имаш нешто да потурим, изгледа да је једна ногица краћа, маму му његову? А?
НС: (ужурбано се окреће око себе.) Аха! Ево га! (хитро се сагиње и подиже неку књижицу са пода. Обрише прашину па збуњено погледа.) У... У... Ус... Уства... Свашта, (чеше се по глави.) како уства, ваљда се каже уштва?
АВ: (узима књижицу из НС-ових руку) Дај да видим! (чита) Будало. Пише устав. Мора да је нешто о рекама. Хмм... Мислио сам да само Хрвати кажу уставе, а ми бране. (слеже раменима.) Па добро, ајдʼ да видимо. (пресавију књижицу пар пута да провери њену еластичност, па је потура под краћу ногицу) Е! Ето га! (весело дрма сто) Видиш, не дрма се!
(НС узбуђено тапше, АВ га смирује рукама)
АВ: Него... Чекај, бре стани... Доста тапшања! (НС се смири.) Него, и она столичица тамо ми се нешто клима, далʼ да потуримо и тамо нешто?
(НС слеже раменима)
АВ: Ма да. Шта оно беше тамо поткочено? Закон о раду, а?
(НС клима главом)
АВ: А где оно беше ставих ја то?
НС: Мислима да је Вулин однео пре неки дан, миш му се појавио у канцеларији, па да зачепи рупу у зиду.
АВ: А да... Е, па не може тако. То сам ја први узео. Доста му је што сам му дао преамбулу о КиМ за прозор кад му није стакло дихтовало. Идемо да узмемо натраг.
(Обојица излазе из собе. Светла се полако гасе, из ћошка свира најамања виолина на свету. Публика ћути. Завеса пада.)