Ona je mamina komšinica , udovica, nekada je radila kao servirka na železničkoj stanici. Život je sa njom bio grub : rasla je bez roditelja, iz doma su je preuzeli usvojitelji. Nakon muževljeve smrti se lečila od raka i izlečila se. Moju mamu je posećivala svako popodne, pile su kafu.
Danas joj je pozlilo kad je krenula u samouslugu, deca iz komšiluka su joj pomogla da se vrati do stana. Pozvala je moju mamu, a ona mene.
Zatekla sam je u krevetu, cipele razbacane, štap je bio u drugom kraju prostorije. Pokazivala mi je rukom na njega, verovatno je bila ubeđena da može da ustane. Pitala sam je šta oseća, opet jepokazivala na štap. Stavila sam joj štap u ruke i pitala da li zna ko sam ja.
"Znam. Maaajaaa"
Nije mogla da mi objasni šta se desilo, da li je nešto boli, gde su lekovi... Pozvala sam hitnu pomoć.
Hitnjaci su došli i radili svoje. Više nije mogla da govori. Držala me na oku. Kako je to tužan pogled...
Hitnjaci su odlučili da je prevezu do bolnice. Snosili su je sa trećeg sprata u kolicima. Sedela je umotana u ćebe, glava joj je klonula na grudi. Pokušala je da digne pogled, verujem da je htela da proveri da li je sa njenim stanom sve u redu. Posmatrala sam kako cimaju ta kolica niz uzano stepenište i kako joj glava leti levo-desno. Komšiluk je bio uznemiren: hitnjaci, cimanje niz stepenice; svi su izvirivali da provere ko i šta.
Vratila sam se do stana, potražila adresar i našla broj rođake M. Već su mi objasnili da mamina komšinica ima sa M. ugovor o doživotnom izdržavanju:
"Dobar dan, ja sam...., zovem iz stana ...., njoj je pozlilo i hitna pomoć je odvezla u bolnicu."
"Aha, je li živa'"
"Jeste. Trebalo bi da dođete, vaša rođaka je u bolnici"
"Verovatno će ishod biti fatalan. Doći ću sutra. Zdravo"
