Potpuna izolacija, maksimalna psihička posvećenost, duševni mir i zen, koncentracija na kojoj bi pozavideo i najbolji kardiohirurg u trenucima translplantacije srca iz izrešetog crnca u grudni koš Trapmovog sina. Ništa alkohol, ništa izlasci, nikakve jebačine, drkanje i slične pičke materine ne postoje u životu profi sportista kad su u karantinu pred važnu tekmu. Ali samo kod profi sportista, mahom stranih. Kod domaćih je to malo...evoluiralo. A tek što je to evoluiralo kod nas koji se amaterski bavimo fudbalom u najjačim žlj ligama...
Kafančuga, koji sat posle ponoći, jebiga, subota veče. Za desetak sati počinje najveći derbi međuopštinske lige, ne želim da navedem koji.
- A jaaaa, sam počeo da luuuutaaaaaam! Živeli ljudi! Kako jebe ovaj Šaban, to nije normalno! Tako ćemo sutra da jebemo i onaj Arsenal iz Donjeg Štiplja (nasumice izabrano ime)! UA, štipljanske pičke!
- UA! UA majke im ga!
- Ej, zove me Brana na mob, saću dođem...(izlazi vani).
- Koji sad Brana jebeš se u dupe...svi smo tu...
- Ma naš trener, sigurno će opet da nam kenja što nismo u karantinu....Ae živeli!
- ŽIVELI!
