Kafić u prizemlju zgrade

Тачно у четири нула нула буди шуштање метле и звецкање стаклића по стази. И та жена је плаћена да пробуди. То што почисти локал и мало испред њега, само говори да ће људе пробудити и сутра. Јер је недеља. А, није. Среда је. Некад зло дође и средом. Формирање музичког укуса свих становника зграде, интензитетом звука само, али само незнатно јачим од звука полетања млазног авиона. Добар сан је загарантован од пола четори до четири, а има и нека техника за брзо спавање, човек се учи док је жив. Људи још чувају по коју кашикару из деведесетих, али ко зна где је то сад затурено, а жена увек приговара када се ствари које је уредно сложила испретурају по ормару. У подрум се не иде сто година, не зна човек више ни чега све тамо има. Светла често не раде, лупање главом у ону канализациону цев, паучина која се растеже по лицу, све штрокаво. Она жена доле дрља и столицама јер неко увек разбаца столице кад пукне емоција, а жена није плаћена да их одиже када их вуче по локалу. Не зна се да ли се од те шкрипе упали аларм на банци преко пута, али се зна да увек ради док се не истроши акумулатор који га напаја, а након пар сати има баш неки чудан звук, као умирућа птица робот која је на самрти згутала балон хелијума у нади да ће тиме себи олакшати муке.