Kako je deda sam sebi spasao jetru

Hladan beše jesenji dan 90 i neke godine, sedimo kraj šporeta deda i ja i deljemo šunku, ren, baren krompir i mladi sir. Baba ispekla pogaču. Svakom po jednu...
I tako ti se ja i deda prejedemo. Ja sam malo više pojeo od njega, al mlađi sam, pa sam bolje podneo prežderavanje.
Deda je opleo celu zadnju šunku, par kila krompira, punu kačicu mladog sira i dve tegle rena. I od moje pogače je malo štrpnuo. Međutim, mislim da je njega sjebalo to što je posle svega toga pojeo dva parčeta baklave. De bre toliko slatko na prazan želudac?
I zapeko deda, naduvo se ko žabac, ne može da bekne, a ja skapiram da ga moram odvesti u bolnicu ili je gotov.
Otkotrljam dedu do auta, zovem dvojicu komšija da ga ubacimo, i pravac za grad.
U bolnici ga prime preko reda, jer su svatili da je hitan slučaj, i reše da ga odmah operišu. Jedino se tako mogla izvaditi sva ona hrana što je zapekla u dedinim crevima. Kakvi crni laksativi, klizme i ostale papazjanije? Samo nož tu pomaže!
Mene puste da kroz one okrugle prozorčiće pratim tok operacije. Znali su koliko volim mog đedusinu...
Uspavaju oni dedu, raspore ga ko svinjče, i krenu da vade organe. Naređali činije oko stola i slažu ih. U jednu pluća, u drugu bubrege, u treću jetru, pa u neku veliku kadicu creva i želudac.
Ja se mislim lep te jebo, ko će sve to da vrati unutra? Al doktori su to, znaju šta rade, valjda...
U tom momentu ulazi u salu Steva portir i dere se ''Eno dole sindikalci pišu krompir, tovne piliće i turšiju! Na 12 rata jebote!''
Dva doktora, tri pomoćnika, anesteziolog i dve sestre, odjuriše u prizemlje ko opareni, a deda mi ostao onako rasčerečen na stolu.
Gledam ja kroz one prozorčiće i neka me ledena jeza prođe. Ostavili su otvoren prozor, a na prozoru se pojavi ogroman gavran. Sleteo na okapnicu ko Boing, i upiljio u dedinu džigericu.
Ja da uletim u salu da ga oteram, kad ovi što odoše sve pozaključavali. Stanem ja da se dernjam, da dozivam u pomoć, al nigde žive duše. Svi kod sindikalaca, a na spratu deda i ja sami.
Lupam je na prozorče, šutiram vrata, molim se bogu, al gavran neumoljivo ide prema činiji sa dedinom jetrom. Panika me obuzela, i strah, od nemoći me spopao bes, al gavran korak po korak, sve bliže svom obroku.
Kad je već otvorio kljun i krenuo da ga zabode u dedinu džigu, a ja nemoćno ronio suze, deda otvori jedno oko, pridigne malo sedu glavu i procedi kroz zube ''Iiiiiiiš tamo živino''!!!